Srpski književni glasnik

174 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Бронзанога коња, Венецијанског карневала и Пантеин де Ви: олет, све извођено сјајно, али помало без нагласка, кад се тиче добошара за кога гарантује Мистрал. Од мене је научио неколико божићних песама од Саболиа, Сен Жозе ми је рекао, Тир-лир-лир петао Пева, затим Касиске рибаре, Автњонске цуре и Марш Краљева кога је Бизе, после неколико година. тако дивно оркестровао за нашу Арлезијанку. Бисон доста вешт свирач, бележио је мотиве које сам му давао, дан и ноћ понављао их у своме намештеном стану, у улици Бержер, на велику узбуну суседа које је ова пискава и заглушујућа музука огорчавала. Једном упућеног, пустио сам га кроз варош, где су његов чудан француски, боја лица као из Етиопије, дебеле црне обрве, састављене и густе као и бркови, уз то његов егзотични репертоар, преварили чак и јужњаке у Паризу, који су поверовали да је он прави добошар, мада му то, авај, ништа није допринело успеху.

Такав каквог сам га нашао у природи, тип ми је изгледао сложен, нарочито као личност другога реда; за. своју књигу ја сам га дакле упростио. Што се тиче других лично: сти романа, понављам, сви, од мале Одиберте до Руместана. узети су са више модела, они су, како каже Монтањ „снопови од различитих комада“. Исто и за Апсу Прованси, кога сам саградио од комађа Арла, Нима, Сен-Ремија, Кавајона, од једне вароши узевши арене, од друге старе талијанске ули: чице, узане и шљунковите као скоро осушене после бујице, пијаце понедељником под громадним платанима око вароши, затим помало одасвуд оне светле провансалске путеве, оивичене крупном трском, као снегом посуте топлом прашином, која пршти под ногама, под којом сам имао двадесет година, један стари млин и на леђима увек свој велики вунени огртач. Кућа у којој се родио Нума, то је кућа из моје осме године, у улици Сегие, према Академији у Ниму; школа код фратара по којој је чувени Воше-а-Сште ширио страх, своју „власт“ са свима претераностима; то је школа мога детињства, успомене из најранијег доба. „Прве тице“, кажу Провансалци.

Ево невидљива страна и начин, врло прост као што се види, употребљен за Нуму Руместшана, који ми изгледа најмање несавршен од свију мојих књига, роман у коме сам себе најбоље дао, где сам унео највише инвенције, у аристократском смислу речи. Написао сам га у пролеће и лето 1880,