Srpski književni glasnik

176 Српски Књижевни Гласник.

Мој земљак Нума Барањон, некадашњи министар или тако нешто, преварен сличношћу имена, први се упознао у Руместану. Протестовао је... Њему никад нису испрегли кола)!... Али једна легенда, која је дошла из Нема ке, невешта реклама неког издавача у Дрезди, ускоро је име Барањоново заменила именом Гамбетиним. Ја се на ту глупост више нећу враћати; тврдим само да Гамбета није у то веровао и да се сам први с тиме шалио.

Једном при вечери код нашег издавача, док смо седели један уз другог, он ме упита да ли сам Руместанову реч: „ја кад не говорим, не мислим“, створио или сам је чуо.

— Проста измишљотина, драги мој Гамбета.

— Е лепо, рече ми он, јутрос на министарској седници, један од колега, јужњак из Монпелјеа овога пута, изјавио нам је да „мисли само говорећи...“ Одиста, реч је зацело оданде...

Сви јужњаци нису се показали тако интелигентни. Ја сам због Нуме Румесшана добио помамна анонимна писма, готово сва са жигом из топлих крајева. И они најхладнији распалише се. У стиховима, читаним на седници, називали су ме отпадником, зликовцем. „Хтели би му одсвирати серенаду, — маљице падају из руку...“ рекло се у провансалском сонету од старога Борелија. А ја сам међутим на своје земљаке рачунао да докажу како нисам карикирао ни лагао. Али не; питајте их чак данас кад им се гнев охладио, најзанесенији, најпретеранији јужњак међу свима узеће сталожен израз да одговори:

„О! све је то врло прешерано!...“

Алфонс ДОДЕ. (С француског превела Ј. Ћ.)

НУМА ВУМЕ САЊА

ХМП ПЕЛЕНЕ. , Седница је била бурна. Још увек тај проклети буџет; левица се пуних пет часова била окомила на онога јадног генерала д Еспајона, који не уме да каже ни две унакрст без