Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. У његовог „Сто му громова“. Најзад, кабинет је и овога пута изнео читаву кожу; али после божићњег распуста, кад дође ред на Лепе Вештине, онда ће бити повуци-потегни.

— Они много полажу на Кадајакову аферу да ми скрхају врат... Говориће Ружо... С њим се није лако носити... Доста је зубат, тај Ружо)!...

И он закључи, својим познатим дизањем рамена:

= Ружо против Руместана... Север против Југа... Тим боље. То ће бити занимљиво. Кусураћемо се.

Говорио је сам, сав распаљен политиком, и није опажао да Розалија упорно ћути. Он јој приђе, сасвим близу, седеу једну ниску наслоњачу, прекиде јој рад, и покуша да јој пољуби руку.

— Зар је баш тако хитно, то што везешг.. То је за моје поклоне о Новој Години»... Ја сам твоје већ купио... Погоди.

Она се благо отрже, и погледа га право у очи не одговарајући ништа, тако да се он осети нелагодно. Црте су му биле опуштене, као увек после важних седница, лице, уморно и млитаво, одавало, је по крајевима очију и уста, једну природу у исти мах мекушну и напраситу, природу која има све страсти, а нема снаге да им се одупре. Јужњачка су лица као и јужњачки предели: треба их посматрати само на светлости сунца.

— Ти ћеш ручати са мномг упита Розалија.

— На жалост, не могу... Чекају ме код Дирана... Један досадан ручак... Гле! Већ сам задоцнио, додаде он дижући се... Срећом, не морамо се облачити.

Жена га је пратила погледом.

— Вечерај са мном, молим те. — И док је наваљивала, њен милозвучни глас постајао је опор, пун претње, неумитан. Али Руместан није био дубок посматралац... А после, мора због послова, забога! Ах, политичари не могу живети по својој ћуди.

— Онда збогом... рече она озбиљно, додајући у себи: „кад нам је таква судбина“,

Она ослушну како кола одзврјаше испод сводова; затим сави брижљиво свој рад, и зазвони.

— Одмах једна кола... један фијакер... А ви, Поли, мој капут и шешир... Хоћу да изиђем.