Srpski književni glasnik

204 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

сање романа претежно естетичког правца (као на пример „Ана Карењина“), па се посветио далеко важнијем делу — разјашњавању велике истине: да човеков живот није у телу и његовим потребама, него у духу са његовим лако остварљивим захтевима љубави према свему што живи; да је живот љубав према Богу и ближњем, која је једина кадра дати ч0веку благо — срећу. |

Толстој ме мирно саслуша и, очевидно додирнут у важно и осетљиво место свог духовног живота, запита ме живахним, веселим, скоро шаљивим тоном:

— Знате ли ви шта је наш руски „балаган“2

— Чини ми се да знам. То ће бити као нека шатра за народно увесељавање. Прост вашарски циркус, „комендија“, — одговорих ја.

—- Да, да — то је, — настављаше Толстој, смешећи се. — Па сећате ли се оног „циркузанта“ пред тим балаганом, што се обукао у смешне шарене хаљине, на главу натакао као аковче велику главурду од картона, па се криви, виче, труби... Он се то криви и луди, да би намамио што више гледалаца, па да их после увуче унутра, у шатру, да им тек тамо покаже оно право... Нешто слично томе има и у мом ранијем естетичком књижевном делању. Моје књижевно делање пре тридесет година, Ана Карењина и тако даље, слично је викању онога пред шатром... Добро те сам био такав уметник, те сам својим ефектним поетичким делањем привукао велику публику, која је после стално остајала преда мном и мало по мало добијала смисао и за оне важније ствари, о којима сам јој после говорио. Сад, кад су слушаоци већ ту, ја им више не дајем господске романе са њиним сталним атрибутима: заљубљивањем, тоалетама, браколомством и тако даље, него их упозорујем на оно што је важније од свега на свету: подсећам људе на то, да су синови једнога Оца, и да праву срећу у животу могу постићи само тако, ако буду следовали захтевима љубави, тој јединој заповести Божјег закона.

Кад сам, по повратку кући, причао међу својим познаницима о том Толстојевом осуђујућем, уништавајућем погледу на своје (па и на туђе) романе, неки од мојих сабеседника приметише ми, да они не верују у искреност Толстојевог презирања и одбацивања својих ранијих поетичких списа. Они говораху: „То Толстој говори сад, кад је остарео, те не може