Srpski književni glasnik

МОЈА ПОСЕТА КОД ТОЛСТОЈА. 205

више да ствара као велики уметник; раније, кад је писао савршена уметничка дела, није тако говорио“. Ја сам чешће код нас слушао такво мишљење о Толстојевом напуштању поетичког, романсијерског делања, па рачунајући да ће такву примедбу учинити можда и који читалац ових редова, рад сам да овде што краће покажем, да је такво гледање на Толстојево остављање уметничког стварања сасвим неправилно.

Пре свега, никако не стоји да Толстој после Ане Карењине (1873—1876) није више могао уметнички стварати. Не говорећи о таквим уметничким бисерима, као што су „Царство· Мрака“ (1886), „Смрт Ивана Илића“ (1886), „Плодови просвете“ (1889), приповетке из народног живота („Где је љубав, тамо је и Бог“ 1885) и тако даље, — повећа приповетка „Баво“, која је „на душак“ написана једнога дана 1889 године (објављена тек ових дана), без поговора је равна, и уметничким појединостима и величином основне идеје, најјачим уметничким местима из „Козака“, „Рата и Мира“ и „Ане Карењине“, о чем ће се читаоци без сумње уверити, чим је прочитају, у оригиналу или у добром преводу. Осим тога, моћ уметничког стварања је у Толстоју свагда, до последњих дана, била тако јака, да се она у великој мери јавља чак и у његовим филозофским, полемичким, економским списима. У њима Толстоју, ради упоређења, често требају час веће, час мање слике и сцене из живота, и читалац види да Толстој никад не лолази у неприлику због њих: он их, чим му само затребају, по неколико наједаред захвата из неисцрпног извора своје фантазије, са лакоћом и немарношћу, са којом милионар вади мале суме из својих богатих ризница. Што Толстој при таквој творачкој моћи, при такој страсти за уметничко стварање, ипак није уметнички делао, узрок је — не оскудица свежине и творачких способности, него његови погледи на своју дужност према ближњима.

„Све то време, од како сам вам писао, не ради ми се“, -— писао је Толстој 1891 године Вл. Черткову. — „На путу ми стоји чланак о науци и уметности и о непротивљењу злу. О „Оцу Сергију“ (приповетци) не смем ни мислити. А којекако нећу да га радим; ја сам га за то и одложио, што ми је врло мио“.“

1 Посмертинл художеств. произведена Л. Н. Толстого, Москва, 1912,. т. Н, стр. 232.