Srpski književni glasnik

Ву НА “1 ва

РЕМ.

Мој ПРВИ ДОЛАЗАК У РУСИЈУ ГОДИНЕ 1872. 38 томе сам у кратко испричао за загребачки „захтетешк“. Сад ћу да наставим причање у „Српском Књижевном Гласнику“. Бије нам било тешко растати се с Берлином, пошто сам свој посао донекле обавио. Још се и данас добро опомињем, да је оне године о божићним благданима, а и иза тога готово читав мјесец јануар, вријеме било једнако ружно, дани тамни и влажни, магла сипила при температури около 0. Чађаве куће старога Берлина, што их је торњем својим надвисивао нови берлински „ратхауз“, руменећи се као од стида над својом гаравом околицом, састављаху муклу хармонију и са временом и са меланхолијом душе. Наша газдарица, у чијем смо квартиру најмили били двије собе, понијела се пред сам наш полазак као гладна врана, еда би нам изнудила који талир преко уговорене плате Није дакле било ради чега жалити за Берлином. И опет некако ме као зебло у срцу, кад сам касно у ноћ (у 11 сати) смјештао жену и дјецу у жељезнички воз, који ће нас довести равно до руске границе, у нови непознати свијет, гдје смо имали наћи другу домовину. Довле тако крупних пријелаза нисмо доживјели. Возећи се из Аустрије у Саксонију, из Саксоније у Прусију једва и осјетисмо неку разлику на кондукторским униформама и нешто малко на саксонском и пруском изговарању једне те исте немачке ријечи. Али сад ће бити и тому крај. Свечаном тишином стао се сутра дан воз примицати руској граници, разговор међу путницима запео, сватко као да чека нешто ново што ће сад доћи, Један наш њемачки сапутник и он престао као орахе сипати своје грлене звукове њемачке ријечи, и њега као да се макнула мисао, да се примиче крај његову фатерланду.

Прво што нам упаде у очи, кад се превезосмо преко границе, — биле су бројне солдачке страже, као пикети поређани дуж жељезнице. А када се воз напокон устави, први уђе у вагон човјек висока стаса, обучен у живописну униформу, за коју сам послије дознао, да је носе руски жандарми; он ће приступајући од једног путника до другог, озбиљном уљудношћу на руском језику затражити од свакога: „пожалуста паспорт“. Ја сам тада још мало знао о Русији и њеном нутарњем животу; колико може бити грозна служба и дужност руског жандарма, није се мени овај час врзло по памети; видео сам у њему тек првог живог представника једне, то јест тада још заправо и једине словенске државе,

3