Srpski književni glasnik
ОСВЕТНА КАНЦОНА. 109
из тјела Мајке Велике што живо зајаса и претрње !
Вај, и на Скадру црну,
куд Бојана подгриза стјење сиво соптећи јаростиво,
прошикља крв из дојке
млађане Гојковице!
Не поникосмо нице.
Већ жудне, на напојке,
као вучићи написмо се стојке младе крви и рујне!
И тада, попут мрачне и олујне морсте пијавичине ; што у ковитлац клиснув смртно врше,
„уз Дукађинске крше
назресмо из пучине ђе Марков топуз свети излази и пријети!
Зајасасмо; и стасмо.
Васкрсно дјело наше
згледасмо ђе ко сунце што изгријева над Морем буктијаше:
згледасмо, запјевасмо
побједну пјесан с равни и кршева! Стаде нам да отпјева
с валима и плимама
Море крај хриди сиви!
Ах, сви мртви, сви живи
„наши тог днева с нама
пјеваху иза петвјековног чама; пјеваху гробља хола |
Косовом широм, пјеваше и гола, језива Ћеле Кула;
док из вјекова тамних, страшан, смјео, велик к'о народ цјео
обновљен из расула,
Марков се сјен огромни
узнесе уз крш ломни!