Srpski književni glasnik

> 46 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

У тесној вези са режимом својине, који као што дави исто тако осуђује на застојалост, има још једна црта, која

као што је патријархална исто тако изгледа врло каракте-

ристична за саму расу: живот се још није индивидуалисао у ономе смислу у коме задруга постаје нормалан начин груписања. жива социјална ћелија земље.

Док велике задруге скоро у целој Србији све више опа: дају по броју и важности, ина путу су нестајања или брзог преображаја, дотле оне, бројећи по 20—380 чланова у Старом

Влаху, 50—60 или чак и више у области Бијелога Поља и

Бихора", овде остају као правило и одржавају недирнуте старе принципе своје унутрашње организације. У опште, рад је овде специјализован. Задруга тежи да сама задовољи своје потребе. Она сачињава једну целину: она се покорава једном старешини, групише се око једног огњишта, носи једно исто име, и скоро увек сама образује једно „село“ које носи име саме фамилије. Израз село не одговара смислу у коме се обично подразумева, већ, поглавито означава, ма колико био број кућа, свако место насељено и обрађено изван вароши у пољу.

(Ово схватање, које је у осталом исто у целом динарском

Југозападу, примењује се такође на свако земљорадничко на: стањивање, па ма ову целину чинила само једна кућа, окру жена својим споредним зградама. Исто онако као што појам села и карактер раштрканости и насељавања по висијама подсећа

у исти мах на двоструки планински и патриархални тип, свој- 5

Југо-Западу. Срби из вароши Плевља успети су да предузму у своје руке једну четвртину поља своје вароши. Откупи се чине само онде где нешто већа сигурност допушта земљораднику да покаже своје стање (као у околини Прибоја), као и онде где је муслимански елеменат мало или ни

мало представљен: такав је случај малог предела Полице између Берана

и пештерске висоравни,

! Мркоњић („Насеља Српских Земаља“, Св. 1 „Средње Полимље и Потарје“, стр. 225—356. 1912) на стр. 271) наглашава чињеницу да у на-

роду нема ни трага ни успомене пространијих заједница, пошто су црно- |

горске заједнице скорије унесене са Приморја, као што то и само њихово име показује (комунице), из чега он закључује да велика усамљена фамилија изгледа прави тип својствени раси.

# Проучавање цифара, које је дала званична статистика, допушта да се утврди да је број душа на кућу многобројфнији код православних, и да је, према томе, задруга много боље развијена код њих него код муслимана. — () томе ваља водити рачуна при процењивању броја становника.