Srpski književni glasnik

А АИ ЛА и ИМ ЕЈ 0015

Књижевни Преглед.

– један "синтетизован тип своје средине. У исто време он је | xreo да да један симбол. У томе погледу приповетка г. Ан_ дрића не представља само један локалан интерес, као што је случај са делима многих наших приповедача, него има свој много шири значај, јер јој се симболом који је у њој израЖен даје карактер нечег опште човечанског. Другим речима, босанско-муслиманска средина, са својим изразитим типовима као што је популарни Ђерзелез, није приповедачу послужила и као средство и као циљ, то јест да се локалним типовима оцрта само једна интересантна средина, него као средство да се постигне један даљи циљ, који је ван ње, то јест да се

ју, њи Ад

типовима из те интересантне“ средине, на један оригиналан, .

нов и естетички примамљив начин, дође до психолошког рег зултата општијег интереса. Г. Иво Андрић је узео да слика го људе из једне егзотичне средине, али насупрот ономе како су Градили романтичари, он у тим људима не тражи оно што им Гоје апсолутно специјално и специфично, оно чиме се они удаљавају од нас, него на против, оно што им је заједничко са њима. На тај начин г. Андрић иде за омиљеном идејом неких

Г“ неореалиста, по којој су сви људи у основи једнаки, јер да.

се код свих, и покрај многобројних и на први поглед дубоких – локалних, расних и етничких разлика, крије једна иста психолошка суштина.

Према томе, Алија Ђерзелез је на првом месту један i симбол. Он је оличење оне вечите и од „Дон Кихота“ на овамо небројено пута описиване борбе између човекових 1 тежњи ка вишем, лепшем, светлијем, и стварности која ту | тежњу грубо. спутава хиљадама ситних, глупих и неизбежних ШТ околности. Алија Ђерзелез је човек необична кова. „Он носи i славу многих мегдана и снагу која улијева страх“, гдегод пође. „пјесма иде пред њим,“ „крвавих је очију,“ а своју је „младост пројахао између Травника и Стамбола“. И као и

сви људи који сагоревају неком великом ватром, и Алија Ђер--

| да ШИ зелез је имао свој идол, и док други посижу Богу, или за ВИ славом, или за богатством, дотле је њему једини смисао ПИ живота била жена. Он је био роб женске лепоте, сваке велике Г женске лепоте, и О у себи огромну снагу и силу, он | мислио · да има и сва права. У томе је трагика његова “живота. Често пута би полетео за својим огњеним прохтевима, али, немајући никаква смисла за стварност и могућности, он

125

– би се увек лупио о друштвене преграде којих није био свестан: