Srpski književni glasnik

А ay O EN,

А јован Скерлић. | ___ __ ) . 33

на четворо, мерити атоме на теразијама од паучине. За такав посао треба мира, треба удаљења од борбе, треба не бити и сам борац, или бар имати времена за одмор, тренутке у којима ће се човек повући у себе сама, и на миру, сталожено, ___ прећи у памети догађаје, своје одлуке и мишљења, узети све у обзир, и добро и зло, и признати и непоштеном про__THBHHKy онај, често инфинитезимални део његових добрих ___ crpaHa. Од онога који, се сав бацио у борбу, и који себи не даје ни часак одмора, који иде из једне борбе у другу, сувише “би се захтевало кад би се од њега тражило да, као научник у лабораторији, предузима минуциозна мерења, хладно, и без другог интереса до научног. Леметр је један од ретких људи који су умели своја осећања да проверавају према чистим, _- 'незаинтересованим, првим утисцима голе памети. Такви људи, и кад покажу осећање у својој критици, прво су примили чист | утисак, па су шек онда пустили маха своме осећању. Па и ____JleMeTp je, MO)Ke ce pehHM — откако је престао бити посматрач и постао и сам борац за једну ствар — постао други човек, мање слободан од предрасуда, мање слободан од личних сим___ narMja M aHrTHmaTHja. Слично је било и код Скерлића. Да је тај борачки став и положај посред свакидашњег метежа био узрок понекој његовој „непотпуној“ или јаче личној критици, доказује једна чињеница која је мени одлично позната, и која је врло зна_ чајна: Скерлићеве критике су у раније доба биле стриктније праведне, и у истину изванредно и пошпуно праведне. У оној поменутој ђачкој радњи о Шекспиру и Л. Костићу, он је, рекао сам, изванредно разумео лепоте Шекспирова Ошела. Он је исто тако осетио и све велике мане Костићева Максима Црнојевића. Цела друга половина радње, посвећена Костићевом “комаду, била је жива, врло строга критика тога комада. Контраст са Шекспиром био је изоштрио око критичарево и — заоштрио израз, и гредом су падале врло прикладне, али врло оштре и осорне речи против Костићеве драме. Па ипак, распо“о ложење у коме је био није га омело да не види све. У Максиму “ Црнојевићу имају, као што је познато, три лепе песме, од – којих две иду међу најбоље песме Костићеве. Њих није било потребно нарочито помињати; оне нису биле у вези с постављеним питањем, и нису ни у колико могле изменити суд изречен о целој драми. Скерлић је ипак, пред крај своје расправе,