Srpski književni glasnik

( THBHHX палата већ у нацртима једноставних породичних кућа,

естетичких вила са вртовима, удобних икегецг-а, практичног покућства, декоративних накита; затим у нацртима скромних цркава, нежних капела, живописних олтара, гробних спометника, заветних ступова. У ове нацрте профане и религиозне тархитектуре, он је унео сав свој дух и сву своју душу. У след

скрене побожности. Треба, одмах, рећи да ова побожност "има чисто словенско обележје, истичући дух доброте, неж· ности и праштања. Благодарећи с једне стране свом дубоком · националном осећању а с друге ретком схватању античке · уметности, он је независно од јаких уплива Вагнерове лич· ности дошао до свога уметничког израза. По овом изразу, · његова је уметност отмено упрошћена, кристално јасна и Е Дубоко искрена. Колико је она далеко од разних Гаг-рошг· Раг-истичких формула, најбоље показују следеће његове речи – из једнога недавнога разговора: „Хоћу вам, пријатељу, нагла· сити да се моје архитектурско занимање, у главном, не раз– ликује од занимања сваког честитог радника, звао се он "столар или постолар. Као они, и ја хоћу да у првоме реду ористим човеку. Правећи своје нацрте за куће, које су "обично поручивали имућници, ја сам увек настојао да моја · архитектура придоноси удобности становања не само имућ· никове породице него и његовог последњег служинчета. Моја (и савест никада не дбпушташе да заборавим патње и тегобе презрених и понижених“. Услед тога, у својим нацртима кућа посвећивао сам пажњу баш тако трпезаријама, салонима, : узичким дворанама, као и кухињама, служинским собама и ртирским ложама. (Осећајући искрену љубав према оближњему, увек сам тежио да се што више приближим високом иљу: постати човек у најсавршенијем смислу речи.“

ка

Коста Страјнић.

ога, они су продукти не само његове богате маште него и

ак иде Ta 5

Leo „ak. И