Srpski književni glasnik

ИБелешке. 157

БЕЛЕШКЕ.

КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ.

Три нештампане песме М. Бојића. — У овом броју носимо три песме из песничке заоставштине Милутина Бојића. е од њих чине део једне збирке највећим делом још необјавБених Сонеша, испеваних у почетку рата, у Нишу, и за време гнанства на Крфу и у Ници. Цела збирка има тридесет и два нета. Од оних које ми доносимо, први („Јадују стазе у вечер јесењу“) по реду је девети у њој и написан је у Нишу 1915, други („О, нек ти рекне тај пољубац...“) завршни је комад целе збирке и написан у Ници септембра 1916. | Трећу песму („Јесењи се вијор зацерио грозно“) испевао је Бојић на Крфу, јула 1916 године. Две уметничке монографије. (Гтапре5- Mihanovič, Bela Čikoš-Sesia, Zagreb, Naklada jos. Čaklovića.) — Две доста ; модерно и доста укусно опремљене књиге, односно два албума "који нам, у мање-више успелим репродукцијама, предочавају не (као што би се то према њиховој спољашности могло очекивати) радове неког интересантнијег и јачег новог уметника, већ, напротив, кипове Р. Франгеша-Михановића и слике Беле Чикоша-Сесие. Нећемо да споримо ни марљивом из'давачу ни осталим поштоваоцима мало сивог Франгешовог Гехлектизма, па чак ни љубитељима Чикошеве олеографске | романтике (и „мисаоности“) право на сопствен, личан укус, тали морамо да приметимо да је тај укус врло несавремен, а цело предузеће више забавно но занимљиво. | Тај утисак намеће нам се нарочито при читању естетичкобиографских увода обеју књига, у којима 'нас Г. В. Луначек, ~ свечаном баритону неког академског Вазариа, поучава да · Франгеш и Чикош спадају „зацијело и без сваке сумње“ у Ш'наше највеће уметнике, и да представљају нешто као фундаШ менталне стубове нашег (разуме се!) великог будућег ПанГтеона. За жаљење је што неумитна комика која кипи из таквих И неспретних претеривања прелази и на оне у чији су прилог 1 ова послужена, на иначе, у својим границама, сасвим заслужног и симпатичног Франгеша, уз то још и потпуно неоправдано, тали Г. Луначек је кобан и неумољив: из његовог царства нема | више повратка у сферу озбиљности. — Реченице и изрази као:

„Умјетност и није друго него притајени сексуалитет“, Или (у опису Чикошеве слике Сафо) „гдје се лезбијска жена враћа нормалном опћењу, видећи класичну појаву атлетску,“ тврђење ла се „једини Мештровић довинуо“ до филозофске висине "Беле Чикоша, — довољно је да послужи као илустрација ведрог u : неодољивог хумора једног врло лошег уметничког критичара. ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ.

ИРА 480