Srpski književni glasnik

Српски Књижевни Гласник.

стоји садашњи „занат“ њене матере, и учиниће јој једно друго страшно откриће: она је кћи пречасног Самуела Гарднера, и њен љубавник Франк је, према томе, њен брат по оцу. Виви је обрвана болом и гневом, и Франк, који у том тренутку. наилази, с пушком у руци, умало не одузима живот одвратном барону. | ДЕ

Ова прва три чина, као што се види, ако, по својим идејама и своме реализму, опомињу на Ибзена и Бека, по својој интризи, која, у извесним. тренутцима, постаје мело- | драматична, подсећају на веште комбинације Диме Сина. Али последњи чин нема ничег сентименталног ни патетичног, и написан је у чистој „шовској“ ноти. Не хотећи да зна да, према речи Ла Рошфукоа, „срце има своје разлоге које разум не разуме“, · Шо ће претресати једну ствар срца као да је ствар разума.

После својих болних разочарења, Виви се склонила у Лондон, решена да угуши слабости свога срца, да одбије помоћ своје матере и да живи сама од свог рада. Видећи је сиротом, и осећајући се сам непоправљивим друштвеним паразитом, Франк ће и сам наћи да је најбоље растати се дефинитивно. Кад му честити Пред каже: „Ви је остављате у тренутку кад је остала сама на свету“, он ће му одговорити | с осмехом: „Увек витешки, добри Пред!“ И двоје љубавника растају се без икаквих узбуђених излива и трагичних оча- јања... Комад се завршава без учешћа оне неумитне Правде која, у последњим чиновима добронамерних комада, долази да награди Врлину и казни Порок. Овде, нико неће бити кажњен, и нико награђен. Виви одгурује и последњи пут своју матеру, кад она долази да јој понуди знатне суме коваца ако | не раскине с њоме. Она одбија и благу утеху коју уметност просипа над животом и коју добри артист Пред хоће да [0] пружи. И ова енергична и амбициозна девојка отиснуће се ка : својој судбини, сама, без помоћи, налазећи опоре радости једино у борби, у акцији, у учешћу на великом делу људског напора.

Занаш Гђе Варен је, као што видите, једна смела и опора критика друштвених мана. Морални принципи којима нас уче у данашњем друштву само су празне речи; у осталом, они који би требали први, по своме положају или своме занимању, да их практикују, готови су да их напусте с највећом лакоћом чим то њихови себични интереси затраже. Ми смо, вероватно, само продукт својих средина. Гђа Варен није одговорна за своју моралну беду, као што ни Виви нема разлога да се хвалише својим осећањем поноса: као индивидуе, ми смо детерминисани нашом природом; као социална бића, околним утицајима“.

Али, више но по својој одважној тези, овај комад вреди по својим типовима, оцртаним са истином и рељефом животе. Гђа Варен је једна искусна, разумна и ауторитативна госпа,