Srpski književni glasnik
-
164 - Српски Књижевни Гласник.
а сада... Боже мој! кад је срећан и задовољан он, морају бити и они! Зашто им, онда, никада не пише7 Зашто им. неће никада да дође 7 Љутили су се пред другима; жалили се једно другом; кајали се у себи; но, најзад су се ипак смирили. Скоро су га заборавили, као да је умро још у детињству. Кад напречац сав крај поче о њему приповедати, са ужасом и с пренеражењем: Путовао је, кажу, Милоје једне зиме из Београда с некаква посла, па свратио једном своме пријатељу у планински Срем. Свечар му био тај стари друг, а дуго се нису били видели, -—- у возу су се срели случајно, — па како му не би сврнуо кад га је толико и тако звао и наваљивао“г Остао је онде цео дан. Кренуо се на станицу истом пред. вече, заједно с новим познаницима, које је код свог друга нашао: била су то два млада брата и неки њихов пријатељ, опет трговац. Знатно су се они то поподне били напили, па се путем, према козу, споречкали због нечег и, на крају, побили. Ко зна зашто, кад су били пијани. Главно је да су она тројица њега напали и он се, дабоме, тад морао бранити. Узмицао је полако... паравно да је узмицао полако: ваљда тек није могао дозолити да помисле да је плашљивац и да бежи испред њих “7 Дошли су при том у некакви ћор-сокак и он — шта је знаог — извадио нож. Али су ножеве повадили одмах и она тро- 1 јица. Гледали су се они дуго, запањени и задахтани, чекајући | ко ће да измане први. Јака је киша падала, и био је грдан | мрак, а могли су закаснити и на воз: морали су се ипак једанпут да крену. И почели се гурати, псовати и тући. Ко би се данас још и сетио шта се онда све догодило. Ударао је сваки, дабоме, онамо куда му је руку“ сурвао нагли бес. Ударао је и он, Милоје. За је и могао чинити другог Та ваљда се тек морао бранити! Да ли је и како је којег ранио, не може знати. Биће да није: остао му нож и чист и есветао, није био ни крвав. тера Ипак су га ухапсили, још на станици. Наишли су однекуд жандари баш када се пењао у воз, и позвали га да иде с њима. Он се пренеразио: о А зашто Куда“ Видеће већ, само нек се покори. — Не могу ја чекати! Ја имам посла! Одмах да MH рекнете! је
–