Srpski književni glasnik

b

188 Це Српски Књижевни Гласник.

NX Плаво море блистало је У последњем сјају дана; Ми ћутећи седели смо Крај рибарског сама стана.

Магла букну, море хукну, Узвише се птице кобне; Из очију твојих благих Просуше се сузе дробне.

На меку ти руку белу Кануле су сузе вреле, . А ја падох на колена

Сузе испих с руке беле.

Од тог часа гинем, венем, У чежњи се душа цепа; Вај, сузама отрова ме Она кобна жена лепа.

XI

На своје срце црна је жена Нежно ми главу свила;

Вај, моје власи посташе седе Где њена суза се слила.

Моје су очи угасле с њена Пољупца болесна, пуста; Срж из мог хрпта исисала су Са жеђу њена уста.

Сад ми је тело лешина једна Где дух ми заточен стоји Каткад му на ум падне па бесно Куне из јама своји".

Залуд! Ни једној мухи те клетве Неће смрскати теме.

Но кушај: меко ридај и моли . И сноси судбе бреме!