Srpski književni glasnik
MN O NR Ам
Песме. 189
XII
Како ли споро гамиже време Спужина грдна, докле ја трајно
Не мичући се остајем овде
На истом месту бедно и вајно.
На окно мрачне ћелије моје
Не куца светло сунчано доба; Ја знам да понор гробнице моје Заменила је та кобна соба.
Можда сам негда ја давно умро, А ово само поавећене Фантазије су, па ноћу игре
У мозгу моме држе те сене.
Могло би бити и сенка коло Поганске старе багре се збира: Та дружба радо за игралиште Лобању мртвог песника бира.
И ове грозне оргије слатке, Духова ноћних витлање слепо, Траже песника мртвачку руку Да их у зору опише лепо.
XIII
Негда сам многе цветове вид'о На путу своме; но, лен и крут, ја се не сагох нити их узбрах На белцу даље продужих пут.
Сад, када стојим на рубу гроба, Сад, кад сам тако смртолик, блед, У мисли мојој често се с ругом Јави презрених цветова ред.
Највише она ватреножута
Виола гори у мозгу мом:
Како ме чупа, што бесну цуру Не зграбих нити уживах с њом!