Srpski književni glasnik

MN O NR Ам

Песме. 189

XII

Како ли споро гамиже време Спужина грдна, докле ја трајно

Не мичући се остајем овде

На истом месту бедно и вајно.

На окно мрачне ћелије моје

Не куца светло сунчано доба; Ја знам да понор гробнице моје Заменила је та кобна соба.

Можда сам негда ја давно умро, А ово само поавећене Фантазије су, па ноћу игре

У мозгу моме држе те сене.

Могло би бити и сенка коло Поганске старе багре се збира: Та дружба радо за игралиште Лобању мртвог песника бира.

И ове грозне оргије слатке, Духова ноћних витлање слепо, Траже песника мртвачку руку Да их у зору опише лепо.

XIII

Негда сам многе цветове вид'о На путу своме; но, лен и крут, ја се не сагох нити их узбрах На белцу даље продужих пут.

Сад, када стојим на рубу гроба, Сад, кад сам тако смртолик, блед, У мисли мојој често се с ругом Јави презрених цветова ред.

Највише она ватреножута

Виола гори у мозгу мом:

Како ме чупа, што бесну цуру Не зграбих нити уживах с њом!