Srpski književni glasnik

Владимир Јовановић. : 457

је “био пријавио једно предавање из народне економије, које је ондашњи министар просвете одбио, јер није о њему претходно био обавештен. На самој седници дошло је до обрачунавања и министар је победио. Али на истој седници била је и још једна по владу врло незгодна ствар. Захваљујући својим везама са талијанским револуционарима, Јовановић. је био дознао од Мацинија за једну демонстрацију која се с њихове стране у Паризу спремала против Наполеона Ш. Јовановић је о својим везама на страни обавештавао самог кнеза и некако му је саопштио и ту ствар. Кнез Михаило, желећи се показати исправан пријатељ царев, дојави му за то и многи Талијани, ради тога, бише протерани из Француске. Да пред својим пријатељима оправда и себе и српски народ, Јовановић је предложио да Друштво Српске Словесности изабере за своје почасне и дописне чланове Гарибалдија, Кобдена, Деака и Сен Марка Жирардена. Министар се одлучно успротиви, и кад виде да би у том питању могао изгубити, прекине скупштину, а сутра дан обустави сасвим и рад целог друштва.

Јовановић иза тога одлази у Женеву, где покреће лист Слободу (после Српску Слободу), од 1864—1866, борећи се за опште либералне и наше националне идеје, а 1866, кад се у Новом Саду оснивала Засшава, долази на позив Светозара Милетића тамо, да постане њен сауредник. У исти мах он је иглавни радник на организацији српске омладине. На великој скупштини Уједињене Омладине Српске, држаној 15 августа 1866 у Новом Саду, он води главну реч. Од њега потиче и најбитнији предлог да „сви млади Срби од свуда где их има саставе сједињењем својих умних сила савез српске омладине“, и карактеристика покрета: „да је данас цео српски народ млад, да је цео српски народ омладина, и да је омладина цео српски народ.“ Знатан је део његова утицаја у израђивању целокупне ондашње народне · идеологије, која је решење националног питања тражила изнад свих осталих. У Омладини Јовановић је читаво време највиднија и најактивнија личност и тек 1870 добија супарника и начелног противника у Светозару Марковићу. Док је први био чист националист и у основи само грађански либерал, дотле је овај други и млађи био социалиста и у још магловитим сликама говорио о револуционарној улози Србије на истоку.

Као љут опозиционалац и противник дукатовачког режима у Србији, Јовановић је 1868 био осумњичен ради убиства