Srpski književni glasnik

*

574 Српски Књижевни Гласник.

— Ово је бароница Фромаж! Ово је стари барон Винтер сигетски де 5л9е маг! Ово је гроф Комбелес! — Он је био улански ритмајстор, а сада је у цивилу! Чудно!

Стоји тако Крањчец под прозорима и слуша глазбу и мисли како се сада горе шампањац пије и држе здравице Његовом Величанству и једу се печенке! Ваљда добро реш печени одојци, пак пурани! Аха!

— А овде је зима притисла! Бити ће барем минус десет Целзија! Гризе човека у прстима! Треба да се човек испрешеће малко! Да си натре уши! Да дуне у дланове! Да се удари два три пута испод пазуха! Аха! Баш штипље!

И тако се надстражар Крањчец шеће целе ноћи под банском палачом, горе-доле, горе-доле, пак је опет стао тарући си очи и бијући ногом о ногу да му буде топлије, и загледао се у ону светлост у првом кату, где висе оне неке чудне нафарбане слике, некаки старински официри и кавалири и барони у паради, још сви са белим перикама као у оно блажено време покојне царице Марије Терезије. Висе оне слике велике господе банске и магната у гали, у паради, са златним ројтама и свилом у скупоценим златним оквирима; тако укочено саблазно стоје горе на црвеном зиду те саблазне фигуре, као да гледају преко оних блиставих лустера и завеса доле на трг, баш у њега, равно у њега, надстражара Флоријана Крањчеца, не спава ли он то могуће стојећки, стражи ли он банске дворе и врши ли своју службу тачно и прописано и по заклетвиг Колико се је дугих ноћи гледао надстражар Крањчец са оним банским портретима оком у око и зјао у зрцала висока и брушена, што се на рубовима ломе у дугу, као црквена стакловина.

Што овако може да мисли, Боже мој, наш кмет и кумек, када се тужно као теле загледа у феудалну декоративну помпу и зине, те би човек мислио да он сада у себи решава Бог те пита каке дубоке истине и проблеме, а у ствари не решава ништа, него да га запиташ строгим претпостављеним тоном: — Хеј ви, надстражар, а што врага блејите у ту банску једнокатницу, као да је никада још видели нистег он би се збунио и тргнуо, као да се из сна пренуо, и он зацело не би знао ништа да каже.

Оне црне мајке божје арапске по нашим црквама са диамантним краљевским плаштевима, оне банске мраморне гроб-