Srpski književni glasnik

Научни Преглед. 57

то је да пренесе на јужно наречје оно што узме из писца источног наречја, али ни ту нисмо сигурни је ли напор његов или слагачев. Његова књига није „Преглед“ књижевности, него антологија из ње. Оно што је он на крају своје књиге ставио као списак дела и расправа којима се служио, није „употребљена“ литература, како је он назива, него злоупотребљена литература. Он је просто маказама секао књиге и листове и слао их у штампарију; маказе су биле баштенске, и он их је сигурно неколико пари покварио: толики је расап и пустош учињен у сечењу књига. И није га било жао упронастити толике књиге само да изради своју, која јамачно мање вреди него и један део те упропашћене библиотеке.

Ништа не може оправдати Г. Богдановића за овај поступак. Он нигде ни у предговору, ни иначе у својој књизи не каже да је чинио препис. Ако је и навео списак употреб-. љених дела, по томе нико, ни у највећој попустљивости, не може помислити да је он признао грех који. је учинио. Напротив, он се у свом предговору представља сасвим безазлен. „Знам и сам“, каже он, „да не шаљем у свијет савршена дјела“. Српску партију каже да је „у главном сасшавио према Скерлићу“. И још помиње Тена том приликом !

Нама падају на памет разни примери плагијата, али нам ни један не изгледа тако безбожан као овај. За своју посмртну беседу Јовану Суботићу, А. Хаџић је узео један туђ некролог бану Јелачићу па само заменио име овога са именом онога првог. Нама су причали да је некада један бугарски књижевник износио приповетке Л. К. Лазаревића и комедије К. Трифковнћа под својим именом; једна бугарска редакција хватала је његове плагијате, и најпосле донела на корицама свога листа објаву, као опомену писцу, да је набавила сва дела ових српских писаца. Али ови плагијати, и други који нам падају на ум, имају бар то оправдање да су чињени у једном старијем времену; Г. Богдановић нема ни то.

На послетку, каква је интелигенција — не више морал Г. Богдановића 7 Зар он не уме сам да напише једну осредњу књигу о нашој новијој књижевности — као што је учинио за старију књижевност — него мора да је преписује из других 2 Каква је то крајња неспособност једнога писца кад он не може да начини ни прост извод, него мора директно да прибегава плагијату 7 Зар Г. Богдановић није видео, и зар му није било жао ако је видео, да му књига губи сваку меру оволиким преписивањем 2...

Сличним питањима нема краја, и за мене је случај

Г. Богдановића крајње неразумљив. ПАВЛЕ ПОПОВИЋ.