Srpski književni glasnik

404 Српски Књижевни Гласник.

је свршавала гимназију, и била је врло сретна. Но онда је: Курт, њен драги, морао у војску. Био је леп младић, висок и црномањаст. Показаће ми његову фотографију. Студирао је природне науке. Он није ништа тражио од ње; могу ли то разумети2 Кад је отишао на кадер, писао јој је готово свакога дана. Та писма она чува као светињу. Како је он увек био нежан према њој! и колико самопрегора у његовом извештавању о мучном животу у касарни! После је послат на фронт. И једнога дана је добила натраг једно своје писмо са ознаком да је Курт погинуо. На полеђини писма било је црвеном оловком написано гејаЏеп, ништа друго. Тек доцније је дознала и појединости: на италианској граници, код Кол ди Лана, дана тога и тога. Могу замислити како јој је било. Право да полуди. Тада је била покушала самоубиство, са содом, а кад се опоравила после неуспелог покушаја, стали су је пазити на сваком кораку. Онда је једног дана сањала о њему. То је требало да буде сазнање. Она је то тако схватила; и стала је да прави спиритистичке покусе. Гутала је књиге о духовима, дебеле расправе о дозивању покојника, и најпосле јој је успело да зазове његов дух.

Сада јој је долазио редовно, готово сваке ноћи. Тако се: њена љубав продужила у овим ноћним састанцима с њиме. Отуда мало тајанствености у њеном понашању. Он није никада тражио ништа од ње: то треба да разумем. (Она то нарочито. значајно наглашава.) Његов дух јој је долазио, и смешкао јој се, и правио јој знакове, које је она најзад научила да објасни. То је њена тајна. Треба да схватим: љубав духа! И она постаје дух: одуховљује се. Њено тело се неосетно стапа с његовим; умире једнако, полако али стално; она то зна. Она постаје неосетљива за стварност. И откако је овде, у фабрици, успело јој је да га дозове, и сада јој долази редовно...

Очи госпођице Штерн зацаклише се, и треба да је она учинила големи напор да би задржала плач. Зној јој беше облио чело. Наједном, као да се пренула ода сна, као да се зачудила што је то она мени све испричала. И надодала је: „Можда вам то нисам смела рећи. Да, одиста, то вам нисам смела никако рећи“.

Бивало ми је јасно да ја за ту девојку значим нешто више но остали. Најзад, зашто је она мени бат поверила своју чудновату тајну2 Та она мене за извесно не сматра тек