Srpski književni glasnik

426 Српски Књижевни Гласник.

их ја дијелио, те тако постаде Плаца. То спојење града с предграђем без сумње је и јако помогло да се је мало по мало Дубровник посрбио, јер сва је прилика да су Романи живјели понајвише у староме граду јужно од Плаце, а да су се дошљаци Срби настањивали изван градских зидова у „предграђу“; шта више, то нам и тумачи да је Дубровник једини град у нашему приморју који у српском језику има чисто српско име што није прекројено од старијега латинскога имена; можемо наиме слободно узети да се је испрва само то, од Срба насељено, предграђе звало „Дубровник“, а с друге стране само стари град да је био Маризшт или Мариза, па кад су се г. 1272 оба мјеста стопила у једно, онда су Срби звали Дубровником и цијели нови град, а опет Романи протегли своје романско име с романскога града и на српско. предграђе. Како се је послије те године Дубровник мијењао, не знамо; знамо само да је г. 1296 велики пожар „уништио готово цијело предграђе и већи дио старога града“, а по јединој слици Дубровника коју имамо из средњега вијека, види се да је у ХУ вијеку у главноме имао већ облик што га има и сада, и ако су се поједине зграде послије тога наново градиле, особито послије велике трешње од г. 1667.

Какви су били и како су живјели стари Дубровчани, то нам најприје нешто опширније прича прије споменути Иван Равењанин, па кад би све било баш тако како је он видио и даље приповиједао, не би млађи Дубровчани могли да се поносе својим прецима. Он наиме налази да Дубровчани немају никакве образованости, јер не маре ни за књижевност ни за науке, па духом остају какви су се родили, а по природи „жељезно им је срце а камена ћуд“ као што је камено мјесто гдје живе, а „живе трбуху, јер им је најглавнија брига да се хране и одијевају“. А опет тако зло није било у погледу учења и образовања: најкасније г. 1319 био је у граду учитељ у опћинској служби, а г. 1440 била су већ двојица један за млађе а други за старије ђаке; то је ваљда постигао тек Диверсис, који је, кад је г. 1434 дошао у Дубровник, добио и посебне локале за школу, чега прије није било. Учило се дабоме само латински, читање, писање, реторика, једноставно рачунање и нешто филозофије. Али и поред двојице учитеља и сталних локала за школу било је још у ХУ вијеку аналфабета и међу властелом, па је г. 1455 одлучено