Srpski književni glasnik

Културне Сличице из Дубровника Средњега Вијека. = 427

да ни један млади властелин не смије ступити у државну службу ако не зна читати и писати. У првој половини ХУ вијека почела је влада слати стипендисте на више науке у Италију — први пут г. 1433 једног властелина и једног доминиканца; побринула се је и за то да се г. 1466 у столној (саборној) цркви уреди библиотека — ваљда не само за свећенике те цркве него за свакога ко је хтио да чита књиге.

Морал је био у опће здрав, па злочинства и тежи прекршаји доста се ријетко јављају, особито код властеле, па је тако врло велики изузетак да су г. 1481 два властелина украли нешто сукна из једног дућана, али су зато и осуђени на вјешала; ружан се случај догодио и г. 1487 када је свећеник убио другог свећеника зато да га окраде. На против, неморалности је често било гдје би је најмање смјело да буде па

је влада у таким случајевима врло енергично поступала: г. 1328

Велико вијеће тужи архиепископу опата бенедиктинскога манастира на Локруму што је нађен ноћу „на непоштеном мјесту“, али нешто касније (г. 1331) тужи опет у Рим самога архиепископа „због његова срамотна живота“. Него тај је архиепископ био Талијанац, а то је био ваљда и опат на Локруму (тамо је било калуђера из Италије), па њихов нечасни живот не иде ва рачун Дубровчана, док су на против били прави Дубровчани и један свећеник који је г. 1434 завео калуђерицу, и калуђерице што су г. 1459 примиле у свој манастир мушкарца, и свећеник који је г. 1493 осуђен на 8 година тамнице зато што је по јавним улицама шетао са женском у мушким хаљинама. Било је дакле и покварености међу грађанством, па се г. 1409 спомињу и јавне блуднице којим је тада одређено мјесто у граду гдје смију живјети, а г. 1432 уређено је находиште (које је једно од најстаријих у Европи) за одгајање незаконите дјеце што су се до тада често по улицама излагала. Али још више него ли покварености било је суровости, па се сваки час чита о крвавим свађама, грдњама и псовкама; карактеристично је н. пр. да је још г. 1360 забрањивано члановима сената да се у сједницама вријеђају ријечима и рукама, а г. 1472 два властеличића одсјекоше девојци нос и једно ухо, не каже се зашто, али се човјек може лако домислити.

Та горопадност, особито у млађе властеле, била је и узроком да је г. 1272 забрањено да ко носи уза се нож или