Srpski književni glasnik

428 Српски Књижевни Гласник.

друго које оружје којим се боде; г. 1481 та је забрана протегнута на свако друго оружје, а особито и на металне кугле које су без сумње имале да замијене забрањене ножеве. Да се пак обноћ чува јавна сигурност, било је већ г. 1272 забрањено да ко иде улицом без свијеће, а крчме су морале по ноћи бити затворене за свакога, осим за ноћне стражаре који су, вођени од једног млађег властелина, сваку ноћ обилазили улицама. | Против злочинаца и преступника поступало се је жестоко, како што се је свуда у средњему вијеку: вјешало се, затварало у тамницу, одсијецале су се руке, уши, нос, вадиле су се очи, глобило се, прогањало из Дубровника и његове области; примјера ради споменућу само казне за крађе по статуту од г. 1272 (који је и доцније вриједио): ко нешто: украде, први ће пут платити четвороструко, али ако нема чим да плати, шибаће се ако ствар вриједи мање од 2 Нерпера (од прилике 2 динара); ако вриједи од 2—5 перпера, шибаће се и жигосати; од 5—10 перпера, ископаће му се једно око; од 10—20 перпера изгубиће десну руку, а од 20 перпгра на више, изгубиће оба ока. Тијело објешенога расјекло би се на четворо, па би се свака четврт објесила на другоме мјесту, да народ види и упамти. Живима је пак јавна казна била да би се или жигосали на челу или за неко вријеме посадили Ha кару (као одар), да им се народ руга; већ г. 1440 та је кара (која се спомиње већ г. 1327) била уза ступ на којему се вијао опћински барјак пред црквом св. Влаха. За вршење свих тих тјелесних казни држао се је од г. 1333 посебни крвник (џелат), у чију је задаћу ишло и то да разним мукама натјерава суђенике да признају своју кривњу — то задње спомињем нарочито зато што многи још мисле да у Дубровнику таког мучења није било. До зла Бога су биле гадне тамнице — тамне и влажне ћелије под кнежевским двором, па сам сенат г. 1485 признава да су неке слушкиње биле преко годину дана затворене у тамници „у смраду, голотињи, нечистоћи и свакој оскудици, тако да све смрде и изгледају као да су губаве“, а г. 1488 пуштен је из тамнице постолар који је у њој био шест мјесеци, „јер би иначе или морао умријети од глади или би га морала опћина хранити у тамници“, по чему се види да су несрећници који су уживали слободан стан у опћинској тамници морали и сами да се прехрањују. — У толикој окрутности и нечовјечности