Srpski književni glasnik

Културне Сличице из Дубровника Средњега Вијека. _ 429

пријатно нас дира што је иначе чисто аристократска влада признавала и право простога народа: казне за властелу биле су доиста много блаже него ли за просте људе, али опет глава републике — кнез (који се је мијењао сваког мјесеца) — морао је за вријеме своје службе сједити (крајем XIV вијека од јутра до мрака, доцније неколико сати сваки дан) под отвореним тријемом своје палаче, па је свак имао право да му приступа и да се тужи на неправду која му је учињена. Особито лијеп примјер праведности дао је сенат г. 1471: убити човјека био је велики гријех, убити властелина десет пута већи, а опет те је године опроштен сваке казне прост радник који је убио властелина, јер га је затекао код своје жене.

Влада се нешто бринула и за јавну хигиену: г. 1272 је наређено да свак мора суботом мести улицу пред својом кућом, а г. 1332 забрањено је да свиње слободно иду градским улицама; године пак 1409 издата је наредба да се пси држе о ланцу или да се пошљу изван града. Лијечници су се дозивали из Италије, па их налазимо већ у најстаријим записницима од г. 1301 : испрва су узимана по два — један „хирург за ране“ а други „физик“ за унутрашње болести, али г. 1440 била су већ четворица у служби опћине; г. 1318 помиње се први пут и апотека. Иначе су санитарне прилике биле без сумње слабе, тим више што у граду није било добре питке воде, док није доведена г. 1430 из ближњега Шумета, па је често требало довозити питку. воду лађама, без сумње из Ријеке и из Жупе. Међу одредбе намијењене јавному добру иде и то да је г. 1423 дата некому кућа да отвори у њој крчму, али под увјетом да држи справна за путнике два кревета. Ваљада се скоро осећала још више потреба гостионице за странце, јер је г. 1466 узет у службу нижи санитетски чиновник који ће пуштати крв коме устреба, његовати оне што оболе од куге, а уз то и држати за путнике четири меблиране собе — баш он што има посла с кугом!

Како је Дубровник имао врло мало земље око себе, тако су се његови становници морали увијек највише бавити трговином и поморством, па зато Равењанин злобно примећује: „Највише се сви брину за то да нешто стеку — сиромаштво је срамота а богаство највећа хвала“, а и Диверсис констатује да се сви баве којим занатом или трговином, а да мало који, и међу властелом, живи од ренте. Него властела