Srpski književni glasnik

430 Српски Књижевни Гласник.

се нијесу смели бавити ни занатима ни продавањем животних намирница: било им је доста слободно продавати у својему подруму вино што су добивали из својих винограда, ми нијесу га смјели сами продавати, већ су морали за тај посао држати посебну слушкињу. У старије вријеме било им је још допуштено и продавати у месарници месо, али је доцније то више пута забрањивано, задњи пут г. 1332, па је при томе и остало.

У кући муж и отац био је прави господар: он је по статуту могао, и против његове воље, да жени, сина, ако није још навршио 14 годину живота, а преко њене воље затворити у манастир кћер која није навршила 12-сту; одраслому сину могао, је забранити да се жени док не поуда кћери, а: млађој кћери да се уда прије него ли се уда старија кћи. Жена је дабоме била само зато ту да пази на кућу и на дјецу а „да мужа слуша, али опет он није смио да дира у њен мираз. Из куће су владике (жене из властеоских кућа) слабо њизлазиле, а кад су ишле улицом, морала је (г. 1440) пред сваком ићи слушкиња. У опће жена је мање вриједила од мушкарца, па зато њено је свједочанство по статуту вриједило пред судом само ако није било мушких свједока; статут није женама нити допуштао да се приближавају кући што гори ваљда је мудри законоша рачунао да би оне више одмагале него ли помагале, — али зашто им је г. 1326 забрањено да продавају рибу — У новије вријеме властела су се женили само властеоским девојкама, али у средњему вијеку регби да су, ваљда само изнимице, узимали и просте грађанке, барем тек је г. 1460 створен закон да губи властеоство сваки ко узме грађанку, а с њим наравски и сви његови потомци; није зато јасно зашто се је сљедеће године опет вијећало о томе да властела не ступају у сродство с грађанима — можда је том приликом закон од г. 1460 протегнут и на дјевојке из властеоских кућа. i

Врло је тежак био положај слуга и слушкиња: ако слушкиња уведе мушкарца у кућу, имао јој се, по статуту, одсјећи нос; ако слуга побјегне од господара, овај може чинити с њим што хоће, дакле и убити га, а ако би се оженио без господареве дозволе, женидба није вриједила — слуге су дакле биле прави робови. Али се зато Дубровник може поносити да је он први забранио својим поданицима трговину робљем.