Srpski književni glasnik
zr
MI LA 4.
Културне Сличице из Дубровника Средњега Вијека = 431
Та је трговина некако стегнута већ г. 1312, када је забрањено превозити у Италију Србина или Српкињу без писмене дозволе кнежеве; ту се доиста не говори о „робовима“, али у ствари су то били заробљени или купљени Срби што су се продавали као робови у Италију. Формално је та трговина укинута г. 1416, мада је Велико вијеће забранило да ико у дубровачкој области тргује робовима а да Дубровчани се не смију бавити тим гадним послом ни изван дубровачке области; сјетимо се да су тек г. 1792 Данска и Норвешка забраниле ту трговину.
Зловољни Равењанин само је једну ствар у Дубровнику похвалио — архитектуру града, која је доста лијепа, и куће које су и споља и изнутра такве „да љепше се не би нашле ни посред Италије“; њему се без сумње допало што су у његово доба већ све куле у граду биле камене; г. 1320 било је наиме одређено да се не смију више градити дрвене куће, а које су још остале послије великога пожара од г. 1296, оне се смију само споља поправљати, али се не смије мијењати ни кров ни тавани, тако да до под крај ХГУ вијека, када је Равењанин био у Дубровнику, није сигурно више било у граду ни једне дрвене куће. На против, врло је незадовољан Равењанин с начином како Дубровчани живе у тим кућама: немају кревета ни чаршава, већ спавају обучени, носе хаљине од просте небојадисане вуне, а сваки дан једу овчје месо и слабо печени крух. Ту је Талијанац, хоте или нехоте, генерализирао нешто што је ваљда било у најсиромашнијих грађана; али да је још прије његова времена могло бити, а код богатијих обично и било, друкчије, доказује нам и статут од г. 1272, и још старији „правилник за свадбе и миразе“ од г. 1235, гдје се спомињу и кревети и друге ствари што им припадају, напосе чаршави за кревете и за столове, па скерлетне и свилене хаљине, кожуси, чипке, златни и сребрни накит и бисер, а онда медени колачи и „торте“. За г. 1440 потврђује нам то Диверсис: граде красне куће, праве себи и својим женама богате хаљине свилене и вунене, а жене их ките драгим камењем и бисером, златом и сребром, приређују богате гозбе, „па од тога давају и сиромасима, а особито свећеницима“. „Стару ношњу“, у доба Равењаниново жене нијесу никада остављале, а мушкарци ријетко, али г. 1459 забрањено је владикама да носе талијанске хаљине; па како