Srpski književni glasnik

432 Српски Књижевни Гласник.

је луксуз све више растао, г. 1478 забрањене су хаљине од кадифе и бисера, а једно и друго смјеле су носити само невјесте за један мјесец послије вјенчања. Јесу ли већ у средњему вијеку властела, а напосе кнез, имали некакву особиту ношњу као што је јесу имали у новије доба, из споменика се не види; из њих се само разабире то да дубровачки посланици који су г. 1331 ишли да честитају краљу Душану пригодом његова вјенчања с бугарском принцесом Јеленом, требали су да имају хаљине од истог сукна и од исте боје; исто тако бише и г. 1358 прописане хаљине за посланике што су ишли да се поклоне новому господару Дубровника, угарскому краљу Људевиту Великому, али се је доцније и код посланика пазило да не троше превише на хаљине, па им је године 1494 забрањено да узимају хаљине од свиле и скерлета.

Какви су наши споменици, разумије се само собом да у њима нема много говора о народним обичајима који су у вези с најглавнијим моментима приватнога и јавнога живота. Зато не знамо ништа како је ишло при рођењу и крштењу дјетета, а ако нешто знамо о обичајима при вјенчању и погребу, имамо да захвалимо готово искључиво Диверсису. Истина за свадбу знамо којешта већ из „правилника“ од г. 1235: како је требала да буде обучена невјеста и какве је дарове смјела примати и давати, напосе да ни она ни младожења нијесу више смјели даривати оне што су их изували; надаље, да свадба не смије трајати више од једнога дана, а да невјеста и младожења не смију више држати уза се — она двије пријатељице а он два пријатеља — за цијелу недјељу дана, већ само за три дана, или највише четири; забрањивано је још којешта: и да се праве за свадбу медени колачи и „торта“, и да се носи иза невјесте преслица, а да се она залаже медом када ступа у своју нову кућу и т. д.; напротив се не говори готово ништа о томе каква смије да буде свадба и каква је збиља обично била у то доба. Доста потпуну слику свадбе даје нам за прву половицу ХУ вијека Диверсис: осам дана прије вјенчања јавља се у столној цркви ко ће кога узети, и у тај дан гости заручник пријатеље, а осталој властели, ако је он сам властелин, и опћинским чиновницима шаље по четврт торте и двије боце вина. На дан вјенчања долази у јутро к заручници опћински нотар с два свједока да је пита хоће ли да пође за заручника, што она потврђује