Srpski književni glasnik
O:
Културне Сличице из Дубровника Средњега Вијека. = 433
сасвим тихо или наклонивши главу, а каткада јој ко око ње главу нагне. Дође затим заручник, пред којим иде момчић са запаљеном свијећом, те прстенује заручницу, а само је поздрави врло тихим гласом. Овјенча се тада заручница позлаћеним сребрним вијенцем и покрије по леђима дугим шареним плаштом, чији крај носи слушкиња нагињући се лицем готово до земље. Кад је заручница готова, дођу сватови заручникови с трубачима и свирачима, родитељи и други ближи рођаци благослове заручницу, те се сви упуте пут заручникове куће — најприје његови сватови, па заручница међу двије удате рођаке „које се зову бабице (оне је наиме уче што треба да ради, оне је у вечер лијегају, а сутридан дижу из кревета)“, а за њом иду њени сватови. Пошто се у заручниковој кући окријепе, иду на вјенчање у столну цркву. При повратку из цркве, био је прије обичај, који се сада ријетко држи, да се на прагу заручникове куће даје заручници да једе меда и масла, „зато да зна примати добро а одбијати зло“, и да невјеста ногом превали посуду пуну млијека „за знак да она доноси у кућу свако добро“. Сада се опет госте, али заручница не једе, а сутридан долазе опет на гозбу њени родитељи и цијели род, „да виде како је прошла ноћ“. Осам дана касније походи невјеста родитељски дом, те јој се да шарена преслица с бијелом и црвеном вуном и сребрн напршњак, да не дангуби већ да преде и шије, али Диверсис мисли да она има доста посла око тога - да прича својима како је све у њеној новој кући. Тако је било око г. 1440, а доцније је то мијењано г. 1458 само у толико да се момак не. смије женити прије навршене 20-те године, ни дјевојка прије навршене 14-те, а да се вјенчање има објављивати на шест мјесеци раније.
Диверсис нам описује и спровод: за покојником (ако је властелин) иду кнез и готово сва властела, па многи трговци и занатлије, при чему владике с распуштеном косом прате и тјеше покојников женски род. Мртво тијело носе властела, врсници покојникови, и то само рукама а не на плећима; зато сваки час стају, а покојникове рођаке приступају к њему, те му љубе лице и руке, па скубу косу и бацају на њега. Пошто се тијело покопа, мушкарци с кнезом на челу иду у столну цркву, гдје или сам архиепископ или који фратар фрањевац проговори о врлинама покојниковим, те захвали у име његова
28