Srpski književni glasnik

434 Српски Књижевни Гласник. рода, а из цркве иду сви у покојникову кућу, гдје два пуна дана заједно сједе те се часте. Жене, на против, заједно с рођакама покојниковим, иду у пријатељску кућу, па и њима који фратар фрањевац проговори о покојнику и упућује на добро, а оне затим у тој кући за неколико дана жале за покојником. Имају пак неке жене које за плату иду пред спроводом и туже у вас глас „на начин који се чини, онима што нијесу вјешти пјевању да је пјевање“: то су дакле биле плаћене покајнице. За простим грађанином кнез не иде, а и мало који властелин, нити се иде у столну цркву. — То нам прича Диверсис, а иначе знамо још да је г. 1496 одређено да се посмртни говор смије држати само над самим покојником и у цркви гдје се укопа, а да су двије године касније ограничени трошкови око спровода; ваљда је забрањено да: се толико људи за неколико дана часте на рачун покојника.

Стари Дубровчани су живјели за свој посао и за кућу, али опет требали су и нешто забаве. Интересантно је да је г. 1306 забрањено да се не смије играти никакве игре (а ни продавати воће!) у столној цркви, а г. 1312 издана је нова забрана да се не смије играти за новац ни у једној цркви; г. 1463 забрањено је и играти лопте близу столне и фрањевачке цркве. На што су се све употребљавале цркве, видимо одатле што је г. 1458 забрањено да се у црквама држе лицитације. Али влада није радо гледала да се игра за новац, па је зато г. 1410 забранила коцке, али ваљада су скоро опет допуштене, јер Диверсис каже да се властела у Лужи (а то је била зграда гдје су се сакупљали на разговор), играју шаха и коцака; радикална је забрана издана г. 1458: осим шаха забрањене су све „хазардне игре“, а нарочито игра карата, „јер су карте пријевара“. Забава је била и лов, али г. 1407 забрањено је ловити соколовима у градској околици.

Од јавних забава спомињу се само крабоноси (који носе крабуље), то јест маске што су ишле по граду правећи шале и задиркивајући, и то не за вријеме поклада (месојеђа) него око Ускрса. Ти крабоноси се често спомињу у првој половици ХЈУ вијека, али само зато да се забране, јер су — каже се у забранама — били превећ безобразни; г. 1349 коначно су забрањени, па отада даље нема више трага маскама, док се нијесу у ХУГ вијеку појавиле маскиране дружине што су пјевале Ијесме од маскераше. Али највећа, најљепша и сва-