Srpski književni glasnik

ЕКСТАЗА.

Кад испијем и последњу чашу,

Заиграће соба преда мном.

На сваки удар сата

Нешто ће се макнути.

На први удар столице ће се искривити

И помаћи,

На други удар сто ће се стињити,

А на трећи удар чаше са вином издужиће се. И све ће бити лако, нежно и течно.

А тад ћу ја, : На четврти удар сата, Својом 'мртвачком руком, | Ударити по столу

Као дрветом:

Так.

Истопиће се чаше, И све ће бити дим.

Тада ћу пружити руку

Нежно

На један мост у даљини, Светао, танан, и румен,

И скрхаће се. :

Па ћу пружити шаку на небо: Нек остане жиг моје шаке

На плаветнилу далеком.

Па ћу пружити руку у ноћ, Да ухватим неколико звезда, И да их као пилиће

Принесем образу,

Да чујем како им мала срца куцају, И узећу белу крту лобању,

И у црне очи усућу вина,

До вршка.

Да се веселим и срчем вино, И рушим беле прозрачне мостове У даљини.