Srpski narod

ТРИ НАЈБОЉЕ ПЕСМЕ

Песма за Србију

Ти ниси у песмама које се певају под корак нити у громким химнама свечаних дана; ти ниси у парадама нити у орги.јама света; ти си мој необуздани живот, млад и горак од безмелемних свакидашњих рана; ти си мој цвет радости и под орканима што цвета. Ја сам те снио у наручју мајке, гледао те на ливадама крепког завичаја, ја сам те волео кад сам у патњи јецао. За те не дознах само кроз скаске и бајке; о, ја те познах у дане сјаја кад сам пред мржњу стао и нисам клецао! Можда на свету има и лепших завичаја, можда људи њима страственије жуде, али за мене, Србијо, милије земље нема! Ја знам историју сваког ти краЈа и незаборавне градилачке труде што су, сваки за се, бесмртна поема. Ти си наше гробље, бескрајно и мирно, ти си наша њива у бразди и класу, колевка си наша и молитва љута; ти си наше небо, језеро прозирно,, ти си у ћутању и у нашем гласу, на почетку ти си и на крају пута. Које су то везе што спајају за те? Које су то мисли што их ти преливаш? Да л' осећај то је, блажен што се буди када умираља твоја наша умирања прате, када благословом својим не целиваш све страсне наше распламсале жуди? Није лако увек твоје чедо бити, гледати те тужну, мрачну, уплакану како с муком дижеш поглед испред себе; није лако судбе горки пехар пити... Ал' зато нам снаге са зорама свану после свих удара који снађу тебе. Ако у свом животу имаш и грешака и вапајем зовеш светле успомене, на ноге мораш најзад стати своје! На сенкама не живи прадавних јунака већ и нове стварај препородне смене које ће, још више, дићи име твоје! Ја сам те снио у наручју мајке, моћну те гледах на ливадама завичаја, ја сам те волео ма да сам у патњи јецао. За те не дознах само кроз скаске и бајке... О, ја те познах у дане сјаја кад чврсто на земљу стадох, кад нисам клецао Ти си у божићњим ватрама наших села, у плаховитом колу, свадбама. и попевкама, у хуци планинских река, у дажду поплавном, а жетелац те душом грли сред жита зрела. 0, ти си снага у окршајима против срама, сјај чаробни сваком делу славном! Ти ниси у песмама које таласају корак нити у страхобним химнама свечаних дана; ти ниси у парадама нити у таштим симбОлима света, ти си мој вихорни живот, млад и горак од непреболних свакидашњих рана, ти си мој цвет радости што из крви цвета! ВЕСЕЛИН ФИЛИПОВИЋ

м

л и н о в и

Вода и ветар витла их на све страие. Од треска изговорене речи не могу се чути. Журе се као да знају да свет хране, па брекћу, брекћу, моћном снагом покренути. И камен меље, — меље људске молитве и жеље: дрхтаву наду пролећа и лета. Витлови клопарају, пењу се, жито се меље, за храну целог света. Кога сам се ја то сада сетио док стојим и слушам мумлање водених дубина? Где је онај који их ј'е први подигао а није се посветио ни залогајем нафоре, ни причешћем вина? Брзаци и јазови их окрећу а ветрови сплећу, па раде — воденице — увек чиле, увек чиле. Колико су клепетале, чујеш чим подигнеш врећу, коју ни једне руке не би тако напуниле. Тресу се поднице, окна и таванице. Тресе се млинар сав посут прахом, сав посут радом. Накривљене кућице мале, веће сте од Раванице, и јаче од небеских, прште дуге вашим водопадом. Ко вас је први поставио да клепетате? Ко вам је први жрвањ заоблио и заокружио? Како сте ведре, водеиице, кад ћеретате, као да се цео свет с вама распевао и удружио. Крстите се људи, пророци и свеци. Ево доброте достојне да јбј се клања. Ветрењаче на еуву, млинови на реци, Све ,/е небо пуно химни вашег' клопзрања. БРАНКО ЂУКИЋ

Молитва Христу Земљаци су моји кошчати на камену никли, На странама сивим гдЈе сјевер реже љут... На патње земне, Христе, они су већ давно свикли, С крстом мучеништва полазе они на свој пут. С молитвом и сузом лијежу они у први мрак, Буде се у свитдња прва уморни од снова; Када се на мршава лица проспе сунчани зрак, Притисну болови стари, наиђе рана нова.

На чађавом зиду гдје паук свилене нити тка, Иконостас црвоточан цеуморно бдије... У сумору домова тамних распеће Твоје сја И земљаке моје тужне топпом вјером грије.

Када се опет узнесеш моћан и у сјају, Уз грмљаву звона, уз звуке Побједе Своје, 0биђи гробове наше у суморном крају ... ), походи, Христе, земљу и, земљаке моје!

ВЕЉКО СУШИЋ