Srpski narod

Страна 8

СРПСКИ НАРОД

15 јула 1944

С. БОГОЈЕВИЋ: АКТ

Јован Дучик као

КАКО ЈЕ УМИРАО БРАНКО

Браико Радичевић је романтич на личност. и као књижевник и као човек. Његов живот је одавно постао захвална тема за обраду драме или романа са осећајиим перипетијама и заиста дирљивим завршетком. До сада ,1е у нашој књижевност« само Милош Црњавски покушао да оцрта ванредну личност младог Бранка у својој драмској слици у стиху „Маска". Углавном сада све још стоди V историско.ј граћи, која чека свота обрађивача. О самим претсмртним данима и часоеима Бранка Радичевића имамо један детаљан извештај од савременика Лазара Захаријевића, доцнијег адвоката паечевачког, иначе нешто млаћег Бр^н ково1Г_друга. „Већ 1852 године под јесен, прича Захаријевић, опажало се на Бранку, да онада и вене. Румени његови образи и усне почеше бледити. јабучице гола кост, очи почеше упад^ти, а глас већ промукнут. Онај шаљив«, несташни Бранко, сад де сетан", ћутљив. Не пуши више, него само држи непреетано пола вирћиниде у зуби. Бранко де пред вече долазио у град, у славенску кафану „Герловићеву", и ту де проводио неко време у друштву са Даничићем и Натошевићем. Колико сам ја Бранка поштовао још као мали гимназиста у Карловцима, толико је он мене сад заволео и самном се тикао. Бранка и Даничића ради долавио де у ту кафану и медик Коста Вуић, син проте Вуића из Београда. И Бранко и Даничић били су веома здружени са Вуићем. Кад би били у новчаној неприлици. а то де често бивало, увек би Вуић малим задмом протрчао у помоћ Бранку и Дани*тћу. Вуић де био државни питомац, а и отац му де, лепу припомоћ давао, те по штедљивости сводод увек био при новцу. Бранко га де прозвао „поотом' 'те му де тад" надевак остао. Једног десењег вечеоа 1852 г. не наћем ни Бранка, ни Даничи-

ћа, ни Натошевића, ни Вуића у славенско.ј кафани, него дознам. да су се сви преселили у дедну кафану у предградиду Алзер-у, дер де Бранку тешко долазити у град на вечерњи састанак. Та де кафана била на гласију према Алзеру и Маридахилфу. Преселим се и ,ја у ту кафану. Ако смо и знали, да су Бранку дани избродани, и ако смо стога сви били тужни гледадући сетног Бранка, опет смо по договору морали сви да збијамо шалу пред Бранком. Онад увек замишљени Даничић пристадао де с нама у шалу, и више пути би се грохотом смејао. Бранко де слушао само, али усне размицао није. Био де већ на крад срца и прек. Но што Бранку не би. смео нико рећи. После неког времена изостаде Бранко из те кафане. пао је у постељу. Сад сам га у стану посећивао, како сам кад доспевао, али је „Прота" дедини био, коди такорећи од Бранка ни избивао није. Бранко де био снажан момак, те га ни бољетица не модаие тако брзо смаћи. „Проти" де већ дуго било Бранка неговати. Тужио се и дадиковао. да је већ малаксао. да веома заостаде у науцн а поврх тога, да псовке и увреде нервознога Бранка даље сносити не може, али га при свем том не може напустити, него св решио да замоли профееора који ,је Бранка лечио да га у болницу смести. Професор де по томе при првод посети критиковао Бранков стан .ваздух, негу итд. и изјавио му де, да у том стану, и поред те недовољне неге оздравити не може, него мо>ра прећи у општу болнииу, где де он већ за њега наредио засебну собу и поетељу. Ту професорову наредбу прими Бранко. и одвезе се дош тог дана у општу болницу, у оделење тако звзно „Драд Гулден Шток" ,где је имао засебну собу и постељу. (Наставак на 9-тој страни)

Сва снага лирског успона и сва шапутања душе и срца дата су код Дучића адекватно њиховим збивањима, њиховом унутрашњем нагону. одуховљено и са пуно лириКе. Тај наш највећи лирски песник показао је колико је снажна наша раса. колико су јака осећања типичног динарца и са колико уметничке снаге наш тип ус.пева да се изједначи са најкласичнијим писцима. са највећим лирским песницима и емимент.ним духовима светске књижевности. Његово 1 песничко дело једцнствено по своме изразу и својо.ј Обради долази у ред најбољих примерака светске лирике. Његове теме. које, су увек само песничке са ретком обрадом, пуне су нежних и топлих осећања. Све ,/е код њега идеализовано. Кад је реч о Дучићевој форми, треба подвући да је бна увек на висини Дучића-песника: У зелено дасној помрчини грања. ту нађем самоћу. у ћутању вечном, бледу. покрад реке. ту седи и сања и огледа лице у модрилу речном. (Тишина) Он је песник љубави. али не 'њен заводник са непоередним изливима једнот Шантића. него њен анапизатор до њених детаља. Свеопшти бол. јад и тугу срца у најлепшем ниансирању дао Је Дучић ефикасно Он је до тан чина рашчланио. разумео, схватио и пренео на хартију. с.ва ситна и крупна осећања човеч.је душе и срца. Он није обичам сликар, него стваран познавалац целокупног унутрашњег људског нагона, све људске сложености. Код њега је песнички изражај добио и свој философски смисао, али он није никада изражен на штету лирског излива. Ко.нтемплација ,/е код њега на високом степену, али је лирика њен битни изражајни смисао и форма; тако да кад читамо Дучићеве песме. ми осећамо да је пред нама не само велики песник, него и филозоф, чија је мисао кристална, непосредна и никла у дочараном оквиру великог лирског песника. Читајући Дучића ми имамо утисак као да гледамо неку еминентну галерију слика, где су нам сви: цртежи, акварелМ, портрети, дуборези и друго подједнако успели и драги. Све је код њега душа. дах. Свака песма за себе /е пуна ризница лепоте и живота. Филозофија у лирцци. Мисао у дивној чахури душе: Очи су ти за то да оплоде звуке и глас да молитву у срцима роди; сав покрет изгледа замах тводе руке; ти сјаш у стварима као дах у води. (Песма љубави) Дучић се сигурно неће свидети онима који у песми желе непосредан и блештав ефекат; где бомбаст израз делује директно. О.н, је сав студија, најсуптилније ниансирање душе и ствари. кроз које говори жива реч у времену. Дучић ,/е знао да транспонује природу и на.јлепше облике и да свакој ствари у њој да живогни жиг: На водама лежи крв 'вечерњег сунца, диже се. хлади и мрзне полако. (Далмација) Извесно кинћошење. усиљено тражење речи за бујан и пун израз, није сметало овом песнику да да савршен оквир и слику. Све /е ту одмерено као шаре различитог мермера на монументалиој палати. Карактеристично ,/е. да Дучић, када говори о природи, свугде уноси себе као лице које саображава пуном штимунгу песме: Сам, крај. мирне воде, V ноћи да стодим, ко потоњи човек. Земљом према мени лежи мода сенкз, Ја се ноћас бодим себе и ја стрепим. сам од своје сени. (Јабланови)

Ако је гачно да се по љубавним песмама увек мери дубина и снага осећања једног песника, онд'а је несумњиво, да је Дучић редак песниџ. Љубав /е код њега пђиказана са свима њеним детаљима, са свима доживљајима једног великог љубавника којМ ,/е успео, да. сва осећања транспонује у .јединствене лирске песме: О, љуб.фена жено, силнија од мене ти струјиц! коз моје вене V све доба. (Моја љубав) Његове савршене анализе осећања и сам избОр на.јлепших м омената у једном осећању. увек су срећно наћена у његовим многобројним песмама: Је ли ово жена коју љубим. збиља? Или еен. на проласку преко могз пута. тумарање мисли без евести и циља и све дело дедног болнога минута. (Љубав) или, како ,/е то јединствено изражено у овим Дучићевим сти-. ховима: Како мало требз да се буде срета« и сто пута мање да се вечно пати (Рефрен) Живот ,/е за њега једно вечито смењивањџ; стална промена стања; пун самих растанака и чових вићења и сваки нови доживљај као неш> т о јединствено и тек роћено: И крад друге жене \а ћу да се надам. и да своде срце расипам и гуфим, и опет мислећи да први пут страдам, и први пут желим и први пут љубим. ( (Џкстаза) Код Дучића џоминирају три гл&вне теме: природа, човек и жена. Овом последњем проблему, проблему жене он /е посветио највећи део својих стихова, кроз које ;/'е, несумњиво, успео да изрази жвну. И, ми, захваљујући Дучићу, имамо данас у нашој лирици идеално извајане стихове о лепој жени. Кроз његове стихове свуда се одражава само лепота; и. он ,/е, изгледа, роћен, да буде само њен песник са пуно изражајне моћи.

У својој јединственој песмЧ „Сунце. он каже: „Ствари има.Ц само она.ј изглед који им да н» ша душа." И. заиста, „нико у на• шој ,књижевности ни.је одуховио природу као Дучић." Он је волео висине. незна'не светле просторе. један виши, светлији живот — идеализацију живота и свега у природи и најзад смрт V сјај.ном и сунчаном кругу: Летети. летети, летети високо, незнаном простору као старом ДРУГУ, витлати се кдо омаћидан соко и умрети. сдадан. V сунчаном кругу. (Крила) Али, тај Дучић, иако велики песник није. изгледа. имао времена да пише стихове својој родној груди. своме крају. Али. какогод се то тумачилб, ми од њега нисмо добили. тек само пар пђсама те вссте. И тај мали број стихова посвећсних отаџбини блеште сјајем Дучића, његовом великом снагом духа, његовом филозофијом: Јер су два близнаца на свет што си дала мученик и херо ј. кап сузе и крви. (Аве Сербиа) Својој ужој отаибини, својој кршној Херцеговини. чији ,/е он изданак, дао је ове есенцијелне стихове: Знаће д,а де само она земља светла. где никдд |'ош ниде пала суз^ срама; где су дец'а на мач име оца метла што живи у химни и у молитвама. (Херцеговина) Његова версификација је универзал.на, Његов стил с.јајан. Снага изража.ја велика. Укус префињен. Форма јединствена. Зато ,/'е он и успео да ,У нашој лирици да највећи бро.ј антологијских песама, где ,/е и мисао и осећање на завидној висини. Богатство метафора задивљује. Овб ,/е само један блед осврт на целокуп.но дело Дучића песни еа. За једну детаљнију анализу његових песама и најкарактеристичнијих момената у њима потребан би био много шири простор. Дучић ће, несумњиво, за сав наш интелектуални свет остати најомиљенији и најчитани.ји наш песник. ДАНИЛО ЧУТУРИЛО

НП џпн 3 194-4- шџинеЗбогом, љубави мо.ја. и пријатељу мо.ј, мождз те никада више нећу срести... Предамном /е туга. бол и дана безброј V којима ће паук живота мрачне мреже плести... Збогом, и никада више не пита.ј за мене... Никада се не сећај минулих дана... Јер ће ти у тим часовима замутити зене сузе вреле и понићи ће нова рана... Ако не преживим ове тужне и мутне дане. Хоћу да ти кажем последње своје речи... Пишем их у грчу... док суза крвава не кане... и док ме очај стравично не спречи... Волела сам те каб Божанство природе моћне... Волела сам те као раћање сунца V јутра врела. Волела сам те као страст мутну у часове ноћне која луда ко оркан крши уздрхтала тела... Волела сам те, па ипак идем супротним путем... Одлазим, јер то ,/е судбина моја и тво.ја... Идем са тамном. крвавом, непреболном раном љутом одлазим без нада. без снова. без мира и спокоја... Збогом љубави моја, пријатељу мој, можда те никада више нећу срести; предамном /е туга, бол в дана безброј V којима ће паук живота там.не мреже плести... ЗОРА ТОПАЛОВИЋ