Srpski sion

Бр. 15.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 233.

бити, да се ова ствар цретходно рашчисти и расправи, прихвати и потпомогне не само од маленог броја свештенства иротопресвитерата арадског, него и од већег броја и гаирег круга свештенства — то се по себи разуме, да се са овогодишњом свештеничком исповеђу, односно са расправљањем питања о „православном патронату" пожурити ваљало. Дана 1. (13.) априла о. г. искупило се свештенство протопресвитерата арадског у одређеном месту у леиом броју. Да, у лепом бр"ју, јер кад се узме у обзир какви су дани претходили заказаноме дану, кад се дода још, да су се по гдекоји свештеници — нарочито они из даље — морали борити са доста великим тешкоћама и невољама, са рђавим путем путујући по 6 и више сати, па још ноћу — е онда се заиста може рећи, да је број сакупљених био леп. И ми смо тог уверења, да је ону браћу, који на збор нису дошли, дома задржала каква велика дужност, а никако зло време и рђав пут, јер кад се нека браћа — имајући на уму важност и замашност ствари, која ће се расправљати — могла и хтела борити са тешкоћама, па их и савладати, могли су исто тако и они. Но што нас је све врло пријатно изненадило, беше то, што на збору видесмо и два страна свештеника т. ј. свештенике из других протонресвитерата, који не дођоше на свештеничку исповед, који дакле не дођоше за то, што морадоше, него их у нашу средину — па још из даљине — доведе љубав к ствари, о којој ће бити реч, брига и старање за добро и срећу своју и свога народа. И ево имена њихова : први је од старијег свештенства, г. Григорије ЧолаковиЛ, парох српско-кларијски, други јеод млађег свештенства г. Димитрије Ћири%, нарох неметски; први је довео собом још и понеког парохијанина свога, нека види и чује реч и деловање пастира народних. Одајући свако признање и изричући братску захвалност реченим свештеницима на непожаљеном труду па и трошку слободни смо уједно запитати: а где ли сте нам ви друга браћо из околине, и из близине? Зар и ви доћи не могосте? Или зар не хтедосте? А будите уверени, да бисмо вас на збору радо видели и гледали, па смо вас — веруЈте — и изгледали! После исповеди, одржане у месној српскороманској цркви, — пре које нам је г. протопресвитер прво разјаснио и рекао, зашто је ове

године већ за први април исповед одредио, а не као обично у месецу мају. када је и време погодније и пут лепши — сви присутни одоше око у 4 на 11 сати "Р е п °Д не У месну српску школу на збор и договор о напоменутој ствари. Пошто је прво преч. г. протопресвитер Лазар Нонић рекао, о чему ће бити реч и саветовање, пошто је истакао важност и корист васпоставе „православног патроната", којим ће се помоћи и свештенству — јер свегатеник борећи се са оскудицом и невољом и не могући своме љубљеном породу дати ни хлеба насушнога, а камо ли ране духовне: науке и просвете, за којом сваки тако врло жуди, не може да се ода своме узвигаеном позиву свом љубављу и свом вољом — и вароду, коме доиста помоћи треба, јер под теретом хоће већ да клоне и малакше, — позове збор, да се конституише изабрав себи председника и друге часнике. После констистуисања — председник буде г. протопресвитер — истакао је с&м покретач питања о „православном патронату" преч. г. намесник, Свешозар ПешровиК, важност васпоставе овога црквено-народнога права, пожалио нехат и немар предака, усљед кога су исти то право — тако рећи — уншптили, указао на пут и начин, којим се до повратка „правсславног патроната" доћи може и позвао присутне, да с вољом и пажњом саслушају меморандум од њега састављени и српском црквено-народном сабору намењени. Меморандум је доста дугачак, а дугачак је са опширности своје, опширанје пак због тога, што се у њему тачно и јасно, управо до очигледности доказује, да заиста постоји „православни патронат", и да се исти с правом потраживати, па и д> бити и повратити може; штоје у истом меморандуму већ у напред уочена, у разбор узета и где је то потреба изискивала опровргнута и оборена СЈака могућа примедба, сваки могући приговор. Да је доисга тако, свед<. чи ово. При почетку читања могао си опазити на лицу присутних неко нерасположење, неко неноверење, неко непоуздање у важност и с !лу меморандума и могао си — тако рећи — на уснама видити речи, којима је хтео поједини да проговори против овог или оног навода у меморандуму; но што је читање даље текло, то је меморандум присутне све више и више загревао и одушевљавао, у присутних је расла све већма и већма љубав и еклоност к мемо-