Srpski sion

Б р. 28.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 443.

одерали, пекли су је на огњу са дробом заједно. Забрањено је било пасхалну жртву кувати „не за то",велп Кајл „птто су се нриликом изласка из Мисира журнли, већ да се у води не раскува, но н са с пм зготовљено да остане чисто јагњеће месо, и да се целокупно поотави за јело". Целост и неповређеност јагњета означава слогу и јединство између народа, који га једе и Господа, који му га је спремпо Јагње је морало бити целокупно и ни једна кост на њему да се не прекрва. Ако је иородица мала и не може нојести читаво јагње, онда нека се на једно јагње сложе две нородице. Све остатке пак ваљало је спалити. Кад је јагње било печеио, јели су га са преснпм хлебовима и горкнм зељем (ћасШсае а §те51 :ез). Пресни хлебац јелп су као „хлебац иевољнички", а горко биље по Кајлу за то, да се означе муке, које су синови Израиљевн нретрнели у ропству мисирскоме. Кајл спомиње (Напс1Бисћ с!ег ћЉ1. Агсћао1.), да се у доба равинских научењака развио неки особити начнн празновања, који се доводи у свезу

са пасхом на којој је Спаситељ установио тајну евхаристије. Састоји се у овоме. Кад је било све зготовљено, тад домаћнн таиуни једну чашу с вином благодари. пије из ње, и даје осталом друштву, да и оно ппје пз ње. За овим свакп узме по мало од горког зеља. За тим долази друга чаша вина п уз њу разјашњење значаја самог празника. и певање, и тек за овом чашом једе се јагње. Поеле јела долази трећа и четврта чаша уз певање одређених псалама. Ове четири чаше припадале су празновању, иа и најсиромашнији морао нх је набавити. Празник иасхе бејаше код Јевреја празнпк највеће радосги, као што је Господ заповедио говорећи : „И веселн се (тај дан) пред Господем Богом својим ти и син твој и кћи твоја н слуга твој и слушкиња твоја, и Левит који буде у месту твојем, и дошљак и снрота и удовица, што буду код тебе, на месту које пзбере Господ Бог твој, да онде настанн име своје. И опомињи се, да си бпо роб у Миспру". (У. Мојс. XVI. 11.)

-змн

0 ОПШТЕШ ФОНДУ ЗА СБЕШШИЧКЕ УДОБИЦЕ И СИРОЧАД. (Свршетак.)

(Јопустићемо, признаћемо и исиоведићемо, да инје праведно, и но томе 'не треба да они свештеници, који су удовп и без деце, као и они, чијим породицама — са њиховог повољног и лепог материјалпог стања — после њихове смрти помоћ и потнора није нужна, да дакле ти свештеници толико исто у пензпони удовички фонд уплаћују. колико и они свештеници, који смрћу својом остављају за собом породицу н то тако ву, која без номоћи н потпоре живети не може. Но тако ће исто и они допустити, признати и исиоведити хтети и морати, да су сви, а у првом реду они дужни испуњавати „другу највећу зановијест: љуби ближњега својега као самога себе" (Мат. 22, 38 — '69.) а та се „љубав к ближњему" исказује између другога ноглавито давањем и пружањем помоћи онпма, који су у нуждп.

Помагати дакле браћи и ближњима као нгго рекосмо — дужни су сви, а у првом реду они. Та баш за то, што су удовп и без деце, само за то, игго су богати, могу впше него други чпнпти добра и помагити бедшгма и сиротима. Па ако онн само за то, што су удови и без деце, за то што су богати, веле, да неће у удовпчки фонд да уплаћују — онда зацело не размислише шта рекоше, „не знаду шта чине", јер тек ваљда не ћемо захтевати, да „слепац слепца води" ; хоћемо ли зар од онога номоћи искати, који је бригом п старањем за издржавање своје многобројне деце оптерећен н обхрван ?! Хоћемо ли зар ономе руку ради номоћи пружатн, који и сам не зна су чим ће живети ?! Алн ако онп о ономе, што ће рећи, размислише и расудише, на при свем том горње речи изрекоше, и изрећн смедоше: