Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

В р . 33.

јев, Кесарије, врло иобожан хришћанин, као и ои, био љекар на цареком двору, нови га је монарх заволио н уиотриЈебно сву снагу, да га новратп на пут незнабоштва. оба велнка друга не нослушаше га, већ се уклонише од саблазнп. Св. Ваеилије, годину дана старнји од Григорија, оставивши Атину бавио се иредаван.ем говорништва и, у ието вријеме, адвокатуром у Кесарији, у свом родном мјесту. једном од оних јелииизираних градова у Малој Азији, гдје је грађанство већ одавно дало слободу новој вјероисновиједн. Без обзира на сјајнн успјех, кога је имао на двоструком нопришту предавача п адвоката, то му се брзо огади. Као син старе нородпце, имајући оца, иопггована због врлнне н мудросги, побожну матер, наметну и добру сестру, видећи дивне примјере у обитељи, и оићи религијозни покрет, он поиусти природном свом расположењу у нади да с коришћу посветп Богу добивено знање, да се нотрудн ради вјере, нрема којој је из дјетпњетва расположен био, но коју је, норед своје важности и поред изучавања литературе, могао н ненримитп. „Од тог времена, пише он једном свом другу из дјетињства, ночео сам се будиги као из дубоког сна. и, отворивши очн. угледао сам праву свјетлост Јеванђеља и познао сам таштину човјечије мудростн." Не може ли се допустити, као друго степени узрок то, да посљедњи сусретај у Атини није био без унлива на св. Василнја? У то вријеме, кад је Јулијан нозван пз школе на прпјесто, узео за супругу сестру царице Евсевије, и узевшн из слабих руку Констанцијевих скупа са царском круном, и заповједништво војске у Галији, усијешним ратом крчио себн пут до пријестола и до остварења укоријењенпх у њему замисли, — св. Василије морао је, без сумње, још боље приљубити се цркви, којој је пријетила опасност, и још боље утврдн се у вјери, којој је морао на скоро постати бранитељем. Првим кораком те његове одлуке бијаше крштење, које прими у кесаријској црквн, пред свима суграђа нпма, а имајући у впду његов аностолски позив, може се рећи, — пред цијелим хрпшћанским свијетом. Заиста, ни мало не ча-

сећи, н одбацивши сваку другу бригу, одрекавши се и свог имања, које раздијели међу сиротињу, он се спреми на иут, да се свуда ио градовима и пустпњама, у најглавнијим храмовима, уиозна с великом црквом истока, којој се хтио посветити, а коју је, поред све њене величнне, јерес Арпјева разднрала. Кроз двнје године обилазпо је он Египат, Палестину, Сирију, Месопотамију слупЈао је учитеље вјере, разговарао је с ФилосоФНма, клањао се нред пуетињацима и одушевљавао се вјером и усрдношћу кад је видио света мјеста и нредјеле, свједоке тако великих чудеса. Тамо га је обузело убјеђење у нстини и ревност за распрострањење догмата, утврђенпх Никејским сабором, и уважење њиховог велпког иоборннка (св. Атанасија); тамо је он видио у пустињацима,: Антонију п Павлу, вишу појаву људског аскетизма, — а тамо је, код других пустињака, примјетно нретераност н злоуиотребу религиозног чувства; изучио је правила онштежитија, — онога, које је посвећено раду, јединству у обптељима, које је впше цијенио него ташти видљиви свијет. Поврнтпвшп ее у своје родно мјесто с таквим знањем п нскуетвом, пожурпо се да га у животу уиотрнјеби, те је стао миелити о уеамљеноетп, не као аскет већ као човјек, иун ердачног раеположења нрема друштву, љубећи срдачно јединство, али бринући ее о томе, да га учини корисним кроз своје дубоко мишљење и труд. У гшсму свом Григорију Богослову описао је он своју мирну, дивотом природе украшену Тиваиду, која нп мало није наличила оној, где еу ее борили егроги егнпатски пустиножитељи. „Брат ми је ппсао, да ти одавно желиш ејединити се с нама, и као да сп се већ ријешио; но ја слабо у то вјерујем. послије толпких неодржаних обећања. А поред тога многе бриге не допустише мн да те и даље чекам; ја се морадох новратити у Понт, гдје ће, може бити, ако буде воља божија, завршити се моја путовања. Изгубивши наду, или, још боље, —- сања рије моје, што се тебе тпче, (јер ја се слажем с оннм, што је речено, да је нада: сан на јави), ја одох у Понт, да жпвим