Srpski sion

Б р . 37.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 599.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ НАЗИЈЛНЗИН, ГРИГОРИЈЕ НИСКИ И БЛСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ Г КАО ПРОПОВЈЕДНИЦИ. (Свршетак.) бијаху редом нротјеривани са катедара, које заузеше; снн ненризнати символи вјере бпјаху строго запријећени, и имиератор-

црквн, прозваноЈ „ крсење ," у

ослије смрти очеве, оставивиш управу назијанске епархије н отишавгаи у Исаврију, св. Григорије није био у стаљу оглушити се позиву да нодигне правоелавље у столици источне пмперттје. Он је дошао у Царпград п почео вргапти службу п проповпједатп у једној средњој Анастасија", т. ј „ Вас номен тога, као да је овдје васкрсло православље за Цариград. Говорнигатво св. Григорија привуче брзо у храм Васкрсења народа на гомиле; та о средња црква била је увијек ирепуна, иа вељу жалост Аријанаца. Григорије био је њеколико пута у опасности да изгуби главу за врпјеме Валента Но Теодоспје, побједивгаи све своје непријатеље, спојивгаи под своје жезло обје имиерије — источну п западну, нрогласи себе загатитнпком пра вославља. ноче га гапритп указима и си лом царске властн. Сиомена је достојан дан за прве хрпгаћане, кад је Теодосије изигаао с војском п одузео од Арнјана цркву СоФију — Премудрости Божије. Оте то насиљем повраћепо је силом, с тога је иоступак пмператоров у очима свију вјерних био иа дивнијим н иајсветијим слављем. Патријарх цариградски инак није упо'■ребио на зло побједе и заштиту моћнога Теодосија; он је био добар и Аријанима, и трудио се да их нривуче нравослакљу једнно убјеђењем. Чувајући, у сред сујете цариградске и царскога дкора, хриш ћанску нростоту нрвих вијекова н задобивајући код парода штокање једино врлинама н умом, он сп је кроз то стекао непријатеља: међу велможама, којима се није свндило то, што он није пријатељ раскогаи нити им хоће да угаћа, н код свију лажнпх ревнитеља за вјеру, којн не годоваху његову кротост. У тадањем хригаћанском свијету пије било средине: људи су или подвргаванп гоњењу или су друге ириморавалн да их подносе. Теодосије, признавши Никејски спмвол, одмах издаде наредбу против свима пновјерним сектама. Аријанскп епископи

ским указом установл.авала се Једна в]ера п једно богослужење. Да се тај догађаЈ' забиљежп као славан, Теодосије сазове у Царпград васељенски сабор еиискона који имађаху утврднти догмате вјере н установити праведну нодјелу еиархија, које иостадоше спорнима за врнјеме дугог господства аријанског. Права самог Григорија Богослова на цариградску катедру ј"ош нису била правилно утвј )ђена, те му их иорицаху. Сабор цариградски признаде та права и потврди Грпгорпја у његову достојанству; али се на скоро образова нротив угледног архиепискона у самом сабору партаја, која му пребациваше, да он ппје гонио пређагањих непријатеља нравоелавља;његову хригаћанску љубав сматраху као равнодушност премавЈ*ери. Св. Григорије, љубитељ мира и једпнства, није устајао да се бори иротнв те буре; он је молио сабор да га отпусти, молио је за то и пмнератора. ГБеговој молби Ј *е задовољеио. Онда је, без сваког оклевања, скунио у Софијском храму народ п оце сабора. Овдје је, у опростној бесједи, објавпо своју намјеру да се удаљи с пријестола. То је био необпчан иризор, по ондагањем обичају — и гениЈ *е говорника нпје још никада свијетлио таким сјајем нптII је стајао на таквој висини. Он Ј е У једеоставвим ријечима изложио свој живот, своју вјеру, свој рад за душевну корист пастве, — нредставио је смЈ *ело карактеристику славољубља и истрага својих непрпјатеља, упоредивши њихов рад са бучпим такмењем циркуса, с иромјенама иризора и појава у позоришту, а на завршетку одбио је од себе нотвору овако: „Ти, веле ми, од дуже времена јеси глава цркве; за тебе је било вријеме згодно и царска власт била ти је на услузи; па какву смо ми видили нромјену. за нас корнсну, коју си ти учинно ? Колико ј'ош жпви људи, којп су нас не давно вријеђали!