Srpski sion

Т)Р. 6.

„СРПСКИ СПОН."

С тр. 95.

или пристојба за члаиство „Матице српске" н;зноси 50 Фор. и плаћа сс или у један иут или у нет годишњих оброка ио 10 ®ор. Чланови добијају бесплатно сва издања матпчина т. ј. сваке године 4 свеске „Л е т о и н с а" и 6 свезака „Књига за народ" заједпо еа рачунским извештајеми имеником чланова.

«1М — (ј- Василије Војновић) умпровљени срп. прав. духовник кр. земаљске казнионе лепоглавеке, преминуо је на Ваведеннје прошле године. Чекао еам, да ко ; коме су околности и живот вриједног покојника познатији, учинп последњу ношту овоме скромноме елужбенику олтара божјега; па кад се нико не нађе, ево ћу ја о покојннку неколико речи за спомен његов да саошнтим. Василије Војновић рођен је 1824. године, арукоиоложен за свештеника 1849. Био јс на више мјеста свештеником, те је као парох сјеверински именован 1875. год. првим редовним православним духовником на кр. зем. казниони у Лепоглави, коју је службу марљиво и ваљано вршио до 1889 године. Као духовника казнионе сјећа га се бпвша његова паства, као доброга оца Васе, који је многоме тугу ублажио и многога добром поуком извео на прави пут. Био је реван и добар ироповједник, јер је знао језгровито своје ироповједи удешавати. Као вјешт нчелар стекао је лијепа гласа у свијету, те је за своје пчеларске радОве одликован бно од међународне пчеларске задруге златном колајном а од другова н иријаТеља нрозван је српским Ђерзоном. Тешка елужба духовничка у казниони кроз 13 година (док се за то време пет римо-кат. духовника измјенило) истрошила је његову тјелесну снагу, те га је висока кр. зем. влада 1889 год. у мир ставила, а пречасна конспсторијаПакрачка повјерила му је привремено управу парохнје М а л о - Т р е га њ е вачке, г!;с је о Ваведенпју 1891. премннуо. Прн погребу овог врлог трудбеника за поправак поједнних заблуђенпх синова народа нашег чинодјејствовали су свештеници : г. Миханло Херак ; парох вел. писаннчкн, г. Преспл.анпн, свештеник беденички и г. Јанковић, капелан писанички.

Покојник је био добар свештеник, марљив проповједник н учитељ, њежан супруг н мио отац. аискрен друг и пријатељ; с тога нека му је вјечита успомена међу нама! У Леноглави, 22. јануара 1892, Јеромонах Доситије Кутузовић, духовник кр. 8ем. кавнионе. — (у Мирон Чавић) јеромонах манастира Кувеждина, преминуо је 22. децембра 1891. у иостригу своме ман. Кувеждину и погребен је тамо сутра дан 23. децембра, уз учешће, које је збиља заслужио тај ваљани и љубазни калуђер. Покојник се родио у Визићу 1850 године. У манастир је догаао 1867. год., где је био искушеником до 1872. год., а те га године пок. Сава Стојчевић као игуман кувеждински закалуђери. Игуман Сава волео је пок. Мирона, као свога најбољег духовног сина. Уживао је нарочито у милогласном и лепом појању, у којему сеје отац Мирон особито одликовао. Ко је слушао пок. о. Мирона, са каквом смерношћу, а са каквом вештином, са каквнм одушевљајем и иетинским иобожним чувством дивно и умиљато пева н. пр. ,,1'адуисн свншеннан главо"... тај ће искрено ножалпти, гато је пре времена нестало тога ретког слаткопевца н ваљаног, смерног и љубазног калуђера. Да је покојник уживао љубав целе околнне, види се из тога, гато му се на погреб стекло у ман. Кувеждину до 1000 дугаа из околине. Свечано онело обавио је игуман манастира Кувеждина г. Генадије Поповић са осталим манастирским братством, којему се прндружио још г. Александар Пиколић, парох дивогаки, ТеоФки Узелац, намесник шишатовачки и Стеван Бећаревнћ, евештеник бингулски. Овај нотоњн је покојнику врло лепу и допадљиву иосмртну беседу изговорио. На самрТнички одар положно је леп венац јеромонах и администратор манастира М. Ремете, Милутин Јакшић, којн је са покојником одрастао и с њиме кроз дуги низ година у једном манастиру сваку радост и тугу некрено и братски делио. Ми смо покојнога о. Мирона добро познавалн и са жалошћу смо прнмилн доста доцкан — вест, да га нема вшпе међу живима. Такав калуђер, као гато је био нок. о. Мнрон, заслужно је, да му на овом месту помен учннимо. Нека је трајна усиомеиа — иокојном врсном брату нашем Мирону! Ш. — (ј Исаија Кочић) јеромонах манаетнра Раковице, у Србији, умрво је 2.,( 4.)