Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 117.

онда ни мало не презамо, да о ствари јасно и разговетно нроговоримо, те да нозовемо и умолимо свакога, кога се ствар тиче и коме част нашега народа на срцу лежи, да иомогне и иоради: да се спере једна л.ага са образа народњег, да се изврши ма и касно — једна од првих дужности, коју нам л.убав према цркви и народу нашем налаже: да се нребројимо и тачно да сазнамо — колико нас је, на да нам пе црвени образ пред светом, што — поред свег нашег разглашеног родољубља — ие познајемо чак ни кваититативну индивидуалност свога народа. Јер ако има срамоте, иема је грђе него: говоритп увек с пуним устима и грудима о добру и напретку народа, а ири том немати нравог појма, на чак н иеразбирати: колики је тај наш народ, колико га где има у нојединим крајевима, а колико скуиа у овим земљама, да ли је у току времепа бројно напредовао или проиадао, да ли му се Физичка иидивидуалпост развија или болује, да лп нас бројпо кретање нашег народа може тешити, или у бригу бацати ? Ако има нитања које иам се може срце србинскога већма да дотакне, пема га већег од иитања: колико иас је? II ако има појава, које ноказују, да код нас све суноврат иде — нема злокобније, ружније II грђе но што појава и Факт: да заиста не знамо, колико нас је. А да ли да говоримо о томе, како би нам то и сувише нужно било знати ? Да ли да доказујемо иреку иотребу и велику важдост народне статистике — те најбол.е учптел.ице нарбдне садашњости и најсигурније пророчице иародпе будућиости? Да ли да набрајамо и казујемо: какве су и какве могу да буду носледице отуда, што стварно не знамо : колико нас је! ? На та питања не ћемо одговарати, иего ћемо још и да.ље питати: Да ли икоји мудар војсковођа полази на војну а да пе зна, колико има иод собом војиика? Може ли бити говора о резултату, кад су чињенице у основи непознате? Може ли бити паметна рачупа онда, кад је основна циФра непозната? Могу ли

се стварати рацијопалне уредбе и удесна устројства за уре!>ење црквено-народних одношаја опда,' када се не зна колики је број црквених верних и кодики је сам народ у онште? Спецпјално: могу ли се на основу потреба иркве п народа, а парочито на основу броја верних и броја чланова народа н. нр. заокруживати епархије, кад управо не знамо ни колики је број душа у ноједипим еиархијама ? Може ли се и сме ли се, на оспову броја душа разрезивати саборски трошак, верозакоиски принос и други прирези на митрополију, па онда на иоједине еиархије и цркв. општине онда, кад не знамо тачио колико нас има ни у целој митрополији, ни у дотичним епархијама ни у самим нојединим цркв. општинама ? Можемо ли и смемо ли на основу броја душа разређивати иарохије у разне илаћевне разреде опда, кад Фактично пе знамо колико је душа у којој парохији? — У опште: смемо ли на основу неноузданих и фиктивних података стварати трајие и обавезне уредбе и уетројства? Можемо ли и смемо ли рећи, да основано уређујемо наше црквепо-иародне одношаје онда, када то уређење спроводимо па основу броја душа, а Фактично тога основа немамо, јер нам је број душа у битиости евојој или непознат, или до крајности неиоуздаи! ? Ето ти, драги читаоче, читава гомила питања, иа која ипје нужио да ти одговарам, јер се одговори у самим тим иитањима садрже. Ето ти прилике да се сит наплачеш пад злехудом судбом нашом. Ето ти згоде, да увидиш наше ииштавило и несвест. Ето ти разлога — да очајаваш! Али ти иећеш да илачеш и очајаваш — јер се тешиш, да то није истииа, што ти ја говорим. Ти сматраш да је немогуће: да у твоме народу баш никога нема, ко би знао тачан број свога рођеног народа. Ти мислиш да те ја заваравам, да ти неистииу говорим — или бар да претерујем. И ти, утехе твоје ради, тражиш од мене, да ти сигурио докажем: да заиста ие знамо колико нас је. Па ево ти тога грознога доказа! (Наставиће се.)