Srpski sion

В Р. 16.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 267.

богословија карловачка затворена. Г. 1839. буде Стојковић ироизведен за. архимандрита манастира Раковца, те је био проФесор богословије и управљао тим манастиром све до маја 1845, када буде премештен за настојатеља манастира Гргетега. Носле смрти владике бачког Георгија Хранислава постављен је од митрополита Рајачића г. 1843 за мандатара а после нменован и за администрора бачке епархије. Ту је дужност вршио 8 година дана, а поред тога је био и асистенат српских народпих Фондова у Карловцима, које је звање одправљао све до године 1860 и као владиком. Године 1852. изабрао је св. архијерејски синод Стојковића за епископа будимске епархије. Месеца августа 1853 примио је управу те дијецезе и остао је у њој све до своје смрти, дакле скоро 40 година, боравећи у Сент-Андреји као својој епископској резиденцији. Неуморним трудом и старањем подигао је он ту занемарену дијецезу и задобио љубав и поштовање народа у својој епархији. Носле смрти патријарха Самуила Маширевића буде владика Стојковић у почетку г. 1870 поставлЈСн за администратора сриске митрополије. Као администратор митрополије имао је Стојковић, према струји тадашњега времена, да издржи тешку борбу .у свом високом положају. Но силом догађаја буде Стојковић дигнут са администрације г. 1872., али је у исти мах од Његовог Величанства одликован великим крстом Франц-ЈосиФОВог ордена. Године 1874. изабрао је изборни сабор владику Стојковића једногласно за српског митронолита, желећи га видети као Арсенија V. на престолу српских патријараха. Но светла круна одрече потврду овом избору. Исто тако биран је и г. 1881. огромном већином гласова за митрополита-патријарха, али и овај други избор није добио највишу санкцију. Ипак је и овом приликом одликован Стојковић за заслуге своје орденом гвоздене круне I. степена. Године 1880. прославио је владика Стојковић врло свечано свој 50-годишњи свештенички јубилеј. Том ириликом добио је из свих крајева српских многе поздраве и честитке. Блаженопокојни епископ Арсеније Стојковић био је сушта светиња и у њему је оличена била права савеснфгт и иравдољубље. Био је узорсвештеник п искрен пријатељ цркви и народу. Погреб владике Арсенија Стојковића бпо је

трећи дан ускрса 7. (19.) априла о. г. Балзамовано тело владичино лежало је у дпвноме сандуку на сред саборне цркве сеит-андрејске у архијерејском орнату са митром на глави. Још на неколико дана раније долазио је свет из свих крајева будимске епархије да целива свога љубљеног архипастира. Лице му је било покривено црвеним свиленим „ваздухом", на коме се блистао златан крст. Владика је у ћивоту своме изгледао као прави светитељ. Око сандука горело је дванаест великих воштаница, а ту су били поређани изасланици разннх местних корнорација. На подножју мртвачкога престола владичина било је пуно цвећа и много венаца са натписима на тракама. На погреб су дошле силне депутације из околних места и од разних корпорација. Српске оиштине из нрестонице водили су иредседнпци: барон Федор Николић и Александар Стојачковић, а грчку Ђорђе Сацелари. На челу сентандрејске депутације био је иредседник и градоначелник Евгеније Думча. Православну руску богомољу у Ирми заступалп су прота ТеоФило Кардасевић и ђакон С. Колумбов. Еиархијску управу заступали су: Емил Манојловић, иодпредседник адм. одбора, и Максим Лудаић, подпредседник еиарх. школског одбора. Свештенству био је на челу прота Јеремија Мађаревић, а учитељству Стевап 15. Поновић, епарх. школски реФеренат. Његову Пветост иатрнјарха српског Георгија застуиали су : еиископ темишварски Никанор Поповић п архимандрит беочинскп Платон Телечки. На кору је појао црквени певачки кор текелијански под управом свог ликовође Ђене Стојановића. Црква је била дупком пуна одличног српског и страног света. Целом погребном свечаношћу управљао је Евгеније Думча, градоначелник и нредседник срп. црквене онштине сент-андрејске. На свечаној литургији служио је архимандрит Платон Телечки са 12 свештеника и 2 ђакона. Служба је текла врло свечано и лепо. Носле литургије отпочело је архијерејско опело, на коме је чинодејствовао епископ Нпканор Поповић са 24 свештеника. Опело је трајалб читав сахат. При крају опела држао је епиСкоп Никанор речит и значајан говор, у ком је изнео живот нокојников, његове ретке врлине и велике заслуге; изразио је бригу и страховање своје, да се са дијецезаном не сахрањује уједно и самосталност дијецезе будимске, и ободравао је епархијоте, да