Srpski sion

Бр. 21.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 337.

1 ,0 нам бити временом и саму цркву да уздрма. Или зар се са спољашњим и — што с тиме свакако иде руку под руку — са унутарњим одпађивањем од цркве пе спроводи у човеку нолагано отуђивање и од самога хришћанства, те од православља! 0, не дајмо, не дајмо, да данас-сутра наши свети храмови један но један зажеле верних: јер раштркају-ли се и изгубе-ли се овце, ко ће их тада тако ласно уједно нокупити? . . . Али како, како да станемо иа пут тој невољи? — Вели се: „колико утиче узрока, толико ваља употребити противних сила!" Но ми штампи нашој не можемо ништа, а о згодном изображавању учитељства позвано је да се стара друго тело. Ја !.у се дакле у одговарању на горње преважно питање обазрети ли па наше свештенство, развијајући једно кратко упутство о његову делању у иарохији му. Па чега би то дакле требао да се држи наш свештеник, како би важио као достојан служитељ Госиодњи и ревносни иастир народнп, те како на њега не би могао пасти нн један само део кривице са нашега слабога похађања цркве — како би, штавише, он био у такву положају, да би могао судити, па у згоднијим ириликама богме и паралисати све остале штетне утецаје? Пре свега—он мора бити марљив катихета. То земљиште мора он обраћиватп свим срцем, свом душом својом, а не сме га никако сматрати за нешто споредно или чак и излишпо у низу својих душестаратељских дужиости. Јер је катихизација заиста — као што то рече славни еиископ Платон — кллинк ко гл<ш8 углл ксаК0/И8 \-р1СТ1ЛНСК0Л|8 усовЕршжсткоклнпо кх стрлск Господни; ваља дакле тај камен иоложити брижљиво, јер кеза г 1'ке()длги' шсноклша не постоитх здлнТе !*) А Спаситељ је свештеннку у том ногледу дао коикретан пример, када је оно рекао: Остлките д^ктеи при^одити ко лнгк, " не крлнит« ил!х: глн/к^х ко естк цлрстш Еож'|'е (Марко, 10, 14), и одређено је за-

*) Архјереиское ПоученГе, на свитц - ]; даеиое пресвитеру вгб хиротонисаши. Во В:енн1;, 1857. стр. 61. Штета, што и данашњи наши Архијереји не деле сличних ручних упутотава!

поведио: Елкјдите, дл не презрите единлго и>тх л1лл1\!\'а (Мат. 18, 10). Како ће дакле и смети ступити пред нраведиога Судију онај пастир, за кога ће се моћи рећи: „Деца његова искаху хлеба, а не беите ннкога да им га ломи (Плач Јерем. 4, 4); она беху жељна разумнога и правога млека, да о њему узрасту за спасење своје (I. Петр. 2, 2), а не беше никога да им га пружи"! Вредна п савесна катихизација, то је брижљиво неговање биља, од кога очекујеш обилата и богата плода; то је основа врлинама будућега хришћанина. Који свештеттик . то губи из вида, губи уједно и наду, да ће п остали његови труди уродити успехом. Ваља се дакле на то поље бацити са свом љубављу доброга оца, који је од свег срца рад напретку и спасењу деце своје. Вредна и савесна катихизација, то је нолагање основе љубави, која ваља да влада између пастве и пастира. Опходите дакле, свештеници, са децом, са тим још невиним створењима, са топлом љубављу, са онаком љубављу, са каквом их је купио око себе наш небесни Учитељ; јер ћете тим иачином задобити срца њихова за целога им живота. Вредна II савесна катихизацнја, то је осиова поштовању, којега треба да се сваки свешетник удостоји од стране своје парохије. За каквога ће те иаћп и сазнати то сићушно, то безазлено стадо, за таквога ћеш остати у срцима њиховим за целога века свог. Прегните дакле свештеници, да се својом нежном бригом око њих удостојите тога страхоноштовања. Вредна и савесна катихизација, то је оио попршнте, на коме си кадар изазвати право падметање у врлинама. Ваља само хтети и прегиути, и успех је сигуран. Катихизирајући савесно, најлакше ћеш управити паству своју к чистоти душевпој. Тујој се буди савест: ту стиче она осетљивост с једне стране према врлинама, с друге стране према пороку — ту она најбоље сазна за Бога и за Његову очинску љубав и милост му неизмерну ! А ко би смео тврдити, да т а к о упућивано стадо не ће у в е к тежити храму Господњем!