Srpski sion

С тр . 554.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 32

СВЕТИ ЈОБАН ЗЛАТОУСТ, КАО ПРОПОВЕДНИК.

(Наставак.)

јЈевоЈка, из строгог женског друштва, с почетка је стидљива и бојажљива, кад иаступи тај бучпи празник; но на скоро почне она оштро заповиједати у кући, расипати новац, и често упропасти свог мужа неразумном расипношћу. Хришћански проповједник описао је тај луксуз, који сва строгост његових савјета не бијаше у стању зауставити. С тугом у души приповиједа св. Златоуст, да су женскиње долазиле у цркву на каруцама окованим сувим златом, потпрежене са четири бијеле мазге у богатој орми и окружене свитом од евнуха и робова. Женскиње те одијевале се у свилено и златоткано одијело, китиле се драгим камењем и носиле у ушима, по ријечима проповједниковим, опстанак хиљаде невољника. Побожност се мијешала и са овим свјетским луксусом, јер иоједино наЈ 'драгоцјеније одијело бијаше проткано богатим узорцима, који изображаваху призоре из .!евапђеља. Хришћански говорник удараше и против обичаја, да се лице натире разним бојама, како би се дао очима изванредни сјај. Златоуст види у тој моди исмијавање створова божјих; па савјетује људе, да с кротошћу одвраћају жене од тога, доказујући им, да ти украси не само да нису од користи, већ шта више наносе штету жени. Каткад бијаху мушка одијела исто тако одабрана, као и женска, и Златоуст строго осуђује младе хришћане, што носе обућу, опшивену златом и свилом. Са негодовањем описује он антиохијске дворове, удешене према разним годишњим временима, ступове, врата, зидове, украшене мрамором и слоновом кости, подове од мозаика, висока окна с разнобојним стаклом, најпослије штатуе, мраморне или мједне, коЈ*е сјећају на времена многобоштва. Неуморно изобличава он начин живота антиохијских мекушаца хришћана, раскош њихова стола, сјај пирова, постеље од слонове кости, или од чиста сребра са златним узорцима, све домаће њихово покућство, — не искључујући ни оно, што Ј *е за наЈ*простиЈ*у употребу, ковано од истог метала, њихове библиотеке,

био

он је Ни један

олагоучитељ напуњене свежњима из најфинијег, израђеног пергамента, исписане златним словима, и који се чувају ненрочитани у драгоценим орманима. Шта да ради проповједник, у сред таквог хришћанског Вавилона, кој'и се усхићавао његовим бесједама, али се није исправљао, у оним црквама, гдје су му пљескали рукама, као у позоришту, и одкуда су излазили прије свршетка службе, журећи се у циркус? Св. Златоуст особито се старао, да посије у срца хришћанску љубав; он се користио кротким обичајем свог народа, да му улије сажаљење: вјестником милостиње. морала, ни један најновији проповједник није могао постићи оне убједљиве живости и оие неисцрпиве пуноће, коју је Златоуст уносио у те своје бесједе. Нигдаинико није умио боље од њега побудити код човјека саучешће према невољама човечјим, ни боље покренутњ чувство и расположити га на доброчинства и врлине. У хришћанском друштву почеше се већ појављивати тисуће лицемјерних изговора, који охлађују љубав према блиачњему, тобож' у име св. вјере. Не можемо, а да се не чудимо, како се свети проповједник узнио над такову ФарисеЈ*ску побожност, и како ј 'е он жалио сваку несрећу ближњега. „Човјек доброчинитељ, вели он, мора бити као лука, отворена за свенесрећне; он мора примати све. Лука прима све, који пастрадаше од буре; она их спасава од буре, -— били они добри или зли, и какви му драго да су њихови преступци или опасности, које им грозише, — она их скрива у својим недрима. Би морате чинити то онима, које постиже несрећа у њихову стању, и кога на земљи гони несрећа. Не судећи их строго и не испитујући њихов живот, олакшајте им њихов биједни положај. Зашто да се теретите бескорисним распитивањем ? Бог ће нас ослободити од тога. Колико би требало говорити, колико би их требало одстранити, даје Господ Бог прописао -— најприје испитати живот и дјела свачија, и тек онда