Srpski sion

Б р . 82.

„СРПСКИ сион. и

Стр. 557.

своје парохије нису ни могли обављати савесније и лепше своје дужности у овоме месту. Народ вндећи то, иочео се мало но мало отуђивати од вере православне ЈГчнрелазити тамо, где је мислио да ће наћи више ноља и хране својој побожности. Огромна већина од оних, који пређоше у Назарене, беху нре преласка свога тешки грешници, као: убице, отимачи, лопови, пијанице и карташи, па када им је загрозила добро организована полиција и жандармерија, те не могоше тај свој занат са уснехом и даље терати, пређоше у Назарене, да тамо своје грехе откајавају, јер се у тим грешницима појавнла искрена жеља, да се окану свога развратнога живота, те немогући нред светом одмах и јавно показати, да су вољни свој живот у миру и хришћанској љубави проводити са осталим суграђанима пређоше у Назарене. Но *има и такових, који су управо у православљу бесприкоран живот проводили, али су их Назаренн са ласкањем и наговором у своје коло уплели. Јер свакиНазарен је мисијонар, коме је главна брнга да што више љих приведе у њихову заједиицу, те им се то код друштва у добро и у врлину уписује. Такови ревносни мисијонари не само да у друштву њихових верних заузимају одличнији ноложај, него, по начелима њихове вере, и на оном свету хватају тиме души места. Неке од њих одведоше у Назарене сродствени одношаји са онима, који беху већ постали Назарени, — те подлегоше искушењу. Неки опет одоше из огорчења, што им се измаче какав мастан залогај, који су могли уловити, да им је испало за руком манипулисање са црквеним и општинским иметком. Неке одведоше у Назарене таки ништави разлози, при којима не може човек довољно да се надиви како могоше послужити као неки разлог за прелаз у другу веру. Мало час сам ти напоменуо, да је сваки од њих мисијонар, који управо не може ни постати прави члан њихове заједнице дотле, док какву овчицу не улови и не преведе у крило матере цркве њихове. Чим је пошао новајлија у скупштину — сутра дан нролазећи поред свога суседа, позива истога са речима : „Хајде, шта чекаш ? Докле ћеш живети у тами? Избаци те идоле (иконе) из твоје собе; знаш шта каже друга заповед божја: „Не ирави себи кипа, нити икакве подобе" и т. д. Жури се, док је за раније, јер ће после бпти доцкан!

Хеј, море, док станеш горетн у паклу, иа довека још ... ух! ух! ух!" Наговарање то бива систематски. Тек што јс: првп отишао, долази други одмах сутра дан, те му у истом смнелу говори. Доноси му свето писмо на српском језику, Вуков превод, чита му 23. главу по Матеју: „На Мојсејеву столицу седоше књижевници и Фарисеји. Све дакле што Вам кажу да држите, држите и творите; али што они чине не чиннте, јер говоре, а не чине Него вежу бремена тешка и незгодна за ношење и товаре па илећа људска, а прстом својим неће да их прихвате. А сва дела своја чине да их виде људи, раширују евоје амајлије, и граде велике скуте на хаљинама својим. И траже зачеље по гозбама и прва места ио зборницама. И да им се клања по улицама, и да их људи зову: Рави, Рави! . . . Тешко Вама, књижевници и Фарисеји и лицемјери, што затварате царство небеско од људи; јер Ви не улазите, нити дајете да други улазе који бп хтели," и т. д. За тим нак додају: „Но како ти се допада ? Је ли да то Ваш попа у цркви никада не чита, — јер се њега тиче. На, ево ти ова књига, то је свето иисмо, пак читај, али за сада саму ту гл. 23., докле год добро не научиш; даље немој читати за сада, оно ћеш ти већ после прочитати, ово је најважније. Ето видиш, то је за попове казао Хр. Спаситељ. — Ко пде у дугачким хаљинама? Ко седи обично у прочељу? А, како ти се сада допада?" Новајлија не мисли у тај пар на даље, јер га дотични упућује, да само о томе мисли, и то да чита. Не размишљајући дакле : у каквој је прилици Хр. Сиаситељ тај укор нзговорио Фарисејима, ко су били ти књижевници и Фарисеји ? — прима све за готов новац! За овим долази трећи, који напада на обреде, називајући их „незнабошким", јер се у нас принашају „жртве паљенице" као: тамјан, свеће, зејтин и т. д. а тога свега код њих нема, а по науци јеванђелској, т. ј. ио њиховом казивању и не треба да буде. Доказивати им сада, да свето писмо није у хришћанској религији једини извор за тумачење обреда црквеног и свега онога што је у цркви, — то је бацати песак у пучину морску,јер они просто све одбацују, а свето писмо узимају као једини извор свега, што се на веру и цркву односи. Свето предање, ваееленске саборе, списе