Srpski sion

Б Р . 36.

„СРПСКИ СИОН."

С ТР . 631.

драгоцени очњи вид, здравље и живот губила, тако, да су ђаци карловачке гимназије изгледали, као да су учили школе не у собама и иа чистоме ваздуху, већ у иодруму, где се легу змије и јакреии, који пију животни сок сиротих ђака и бедних младића. Зло то, које је иотицало са неудесне зграде карловачке гимназије, давно су увидели многи и многи, који су позвани, да томе злу доскоче, те су се и заузимали, да се нова гимназијска зграда нодигне. Преко од старе, опале гимназијске зграде стајала је ваљда већ 30 годнна грдна гомила спремљених цигаља за зидање нове зграде гимназијске. Митрополити и патријарси, патронат и управа народних добара спремаше се сваке године да отпочиу зидање пове гимназије карловачке. У спремању том протицаше годипе једна за другом, и за то време срамотисмо се, због скандалозног стања зграде гимназијске, нред свима и сваким, убијасмо у оним јазбипама свој најбољи иодмладак, цедисмо животну снагу и из тела и из очију утруђепих гимназијских наставника и ученика а никако да доспемо, да, једанпут положимо темељ новој карловачкој гимназији! У томе дугом спремању, чекању и одлагању протекло би још доста година, а нове гимназије још никако не би било да се не пађе племенит и милосрдан један човек, који је и сам био ученик гимназије карловачке, па као такав, добро познавајући накарадно стање гимназије карловачке и зиајући да зграда гимиазијска не само служи на срамоту целом нашем народу, већ нам убија читава поколења у невиној деци, која ту гимназију полазе — кад је сретном судбом прибавио себи обилних материјалних средстава, у место да та средства — као многи други наши богати људи — великаши и сиахије — ио страном свету нобаца, ни ким не иринуђен, пи чим не обвезан, ј едино љубављу к роду своме побуђен у сретном тренутку реши се и у родољубивом расположају душе своје одлучи се, да чисто 0 С В 0 м т р 0 III к у с а з и д а и н а р 0 д у српском у аманет, у драгп поклон

преда нову, красну и величанствену зграду гимназијску! И што је у племенитој намери својој смислио, то је својим великим иожртвовањем и ватреним родољубљем до краја красно и лепо и извео. Огромним трошком од близу 200.000 Фор. саградио је велики добротвор народни Стеван Анђелић красну и велељенну пал а т у, п о д и г а о ј е п р о с в е т и и х р а м, у каквом се наша овострана просвета још никада није настанила — и ноклонио ј е ту дивну палату, тај велељепии пр о св етни храм „српском народу", а за потребу п станиште срп. прав. вел. гимназнје карловачке. Све је то, као што сви добро знамо, м о Г л о б и т и, а л м о г л о и н е б и т и. Велики поклон тај великог добротвора Стевана Анђелића пао је као златна јабука у крило српском пароду, — али тако исто могао је и да не падне, па би ми још и данас гледали пред собом оне страшне јазбине, у којима се учи, мучи и живот губи карловачка гимназијска омладина. Ал' ми добпсмо и ми примисмо велики тај поклон, поклоњен „српском народу"! И кад нримисмо, ваљда достојно и благодарисмо великоме д о б р о т в о р у н а т о м е д р а г о ц е н о м II о к л о н у! ? Јест — благо д арисмо ! Кад је иоклон званично, Формално и правио предан у својину „српском народу", којему је намењен, нама се уста згрчише, нама зуби утрнуше, наига се језици укочише и наша грла промукоше — те једва могосмо и једне топле речи благодарности изрећи великом добротвору на великом му и драгоценом поклону. Када је оно иок. владика бачки Платон Атанацковић поклонио српском народу ' за српску правну академију у Нов. Саду, кућу од 40.000 Фор., тада полетише из свих крајева српског народа читави дењкови тонлих захвалница дарежљивом епископу бачком, а када српски свештеиик Стеван Анђелић дарова српском пароду, за гимназију карловачку много потребнију кућу у вредностн од 200.000 Фор., за тај велики дар исцрпеше се све *