Srpski sion

Б р . 38.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 667.

дакле не ће бити оиог средњег, чисто духовног живота. Пошто сам ово и оволико претходно приметио, да наведем сада, у чему се састоји не само „духовност", него и „телесност" човечијег тела. „Тако н васкрсеније мртвијех: сије се за распадљивост, а устаје за нераспадљивост ; сије се у срамоти, а устаје у слави; сије се у слабости, а устаје у сили." (Ст. 42,—43.) Дакле : „телесност" човечијег тела састоји се у томе, што је исто тело овде, на овом земаљском свету : „распадљиво, срамотно, слабо." Међу тим ће то исто тело у другом, небесном животу бити „духовно" — „духу подобно „нераспадљиво, славно, силно." Ево како о томе каже „П. И.": „Тијело ће бити нрослављено, бесмртно, нераспадљиво, не ће изискивати хране и пића, биће нодобно духу." (Пит. 126. стр. 318.) Наводом горњих речи св. ан. Павла постигао сам, драги читаоче, двоје: одговорио сам ти на питахве: у чему ће се састојати „духовност" човечијег тела у другом животу; и уједно сам привео најјасннјп и најјачи доказ, да се под васкрсењем мртвих разуме васкрсење човечијег тела из гроба, а ие „васкрсеније нашег духа из тела, као из гроба." Већ приведеним речима св. ап. Павла додаћу још и следеће, узете и опет из 15-те главе љегове 1-ве посланице ка Кориићанима: „Ево вам казујем тајну: јер сви ие ћемо номријети, а сви ћемо се претворити у један пут у тренућу ока у пошљедњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Јер ово распадљиво, треба да се обуче у нераспадљивост и ово смртно, да с.е обуче у бесмртност." Хоћемо ли и носле ових, тако јаспих и разумл.ивих речи апостолових хтети тврдити и доказивати: да се под „васкрсењем мртвих" разуме и разумети има: „.ускрснуће иапгеЈ' духа из свог тела, као из гроба"? Ако ћемо: оида хоћемо ли хтети тврдити, да је дух — док је „живио у телу као у гробу" — био „раснадљив," и да

се тек после свог васкрсења из тела „обукао у нераспадљивост" ?! Хоћемо ли хтети тврдити: да је дух — док је живио у телу — био „смртан" и да се тек после свог васкрсења из тела — „обукао у бесмртност"?! Не! Нити хоћемо, нити можемо, нити смемо то и таково што тврдити, јер нам иеда баш сам — г. Станић: „ Дух човеков излазећи из свог тела и растајући се са овим стварним светом не прелази у вечност у стварном смислу; јер оп иоси већ у себи вечност." , Али: „ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност." На шта је то, што „треба да се обуче у нераспадљивост и бесмртност"? Дух — као што чусмо — није, иити бити може. Па шта онда може бити? Ништа друго, него — тело ! „Још ниси свршио, још ниси на крају" — рећи ћеш ми, драги читаоче „јер ено г. Станић за доказ, да мртви доиста не ће васкрснути, узев васкрсење мртвих у строгом смислу речи — васкрсење телесио — иаводи речи самога ап. Павла: „„Тијело и крв не могу наслиједити царства Божијега;"" — па шта ћеш на то рећи?" ПТта ћу? Привешћу само цео тај стих, одаклеје г. Станић горње речи узео — и ствар ће бити јасна. „А ово вам говорим, браћо, да тијело и крв не могу наслиједити царства Божијега, нити распадљивост нераспадљивости нашљеђује." Дакле пз тог истог 50-ог стиха 15-те главе 1-ве иосланице св. аи. Павла Коринћанима могао је г. Станић дознати : о каквом је „тијелу и крви" реч; да је на име реч о „тијелу тјелесном — распадљивом," које наравно нити хоће, иити може „иаслиједити царства Божијега" ; као што је опет мало даље, а из Стиха 51.—53. могао дознати: „у каквом ће тијелу доћи мртви," а имено, да ће доћи у „тијелу духовном" — „обученом у нерасиадљивост и бесмртност,"