Srpski sion

Стр. 796.

„СРПСКИ СМОН."

Б р. 47.

бео к])ст блистао, и борећи се са срцем које се на витешка дела и па љубав к отаџбини разгоревало ч а с н и м к р с т о м Христа Спаситеља. И кад смо се, политички сахрањени, из гроба дизали, дигли смо се са штитом, на коме је крст Христов. У историји других парода видео сам, да се с правилношћу. једног природиног закона јавља овај Факат: кад год ј е с е в е р а у с р ц у н а р о д а ј е д н о г угасила, себичност се јавила, да у н, ему нодигне жртвеник, на коме је сама себи на жртву приноси л а и спаљивал а п ср ећу и с л аву и сами опстанак тога иарода. Јест, демон себичности уселио се у срца наша, јер смо ми сами у п.има погасили огањ вере, јер смо ми сами из њих прогнали анђела љубави. Цркве су наше празне, јер су срца наша празна. И небо је за нас постало празно; празно је од онога часа, у који смо ирестали да се Бога бојимо; а престали смо бојати га се од онога часа, у који смо престали љубити га; а престали смо љубити га, од онога часа, у који смо престали веровати. Без вере нема љубави; без л,убави нема витештва; без витештва пема родољубља, без родољубља пропада народ. Народ и небо сто је у тешњој и неразлучнијој вези него што грешно око наше хоће да види. Ко каже да зна за народ, а за Бога не зпа, тај вара и себе и народ. Ко каже да љуби гтарод а Бога не љуби, тај и кад би хтео не може у истини да га љуби. Бадава ћемо се трудити да и од себе самих и од других прикријемо тај жалосни Факат: да се у срцима иашим вера гаси. Истина је, имамо свештенике који крштавају, венчавају, онојавају и службу служе; истина је, имамо цркве у којима се свеће и кандила пале. Али оне праве и животворне вере, која чини те и хладне и пеме стене одјекују песмом у славу божју, оне вере која свако срце човечије претвара у свети храм божји, оне вере која не да, да се кандило чисте љубави према Богу, пароду и ближњима и према спему што је ираведпо и илеменито никада не гаси, те и такве вере врло је мало, и из дана у дан све је мање у пас.

И сад, господо свештеници, дозволите једпом мирјанину, који високо цени чин ваш, да из сенке овога жалоснога Факта управи питање на вас: Зашто сте пуетили. да се кандило вере у срцима нашим угаси? Зашто сте пустили, да се анђео љубави из срца нашег прогони, а демон себичпоети у њему зацари? Није ли светиња вашега задатка, који вам је кроз аиостоле од самога Господа Спаеа нашег поверен, баш у томе: да не дате да се гаси, него да још већма распаљујете оно кандило вере? Затпто да код вас жи"вих љубав братска у питомоме иароду српском изумре? Зашто да ваше цркве буду празне, и зашто да наша срца буду празпа? Где је Јордан који од сваког православног олтара треба кроз народ да потиче? Ми смо жедни воде живота и гладни хлеба живота иа где да се напојимо и где да се заложимо? Зашто је небо нама затворено, кад су кључеви од иебеса у вас?! То су питања, на која ви, ако у вама срца има, само горким сузама одговорити можете. Тешка су и страшна су то питања и кад вам од оваквог једног смртног грешника долазе. А да ли икада — када сте сами у олтару пред распећем Христовим, ијти када сте у ноноћи сами са својом савешћу под звезданим кубетом небеским — да ли икада номислсите, да ће вам може бити правда божја таква питања унравити?! Да ли икада запитасте себе: шта ћете одговорити кад вас иадсераФимска и иадхерувимска светиња Господа Исуса Христа на страшноме суду, п р е д н а м а, и з гу б љ е н о м п а с т в о м в а ш о м, запита: „што пустисте да залута ова јагњад моја? што их остависте вуку себичноети да их растрзава? што их не напајасте на моме источнику? Поставих вае пастирима стаду моме, где је моје стадо"?! Ја се сав устресам при помисли на страхоту положаја и одговорности ваше! 0, ду ховни оци наши, о слуге божје и пастири нашп, зато што се клањам светињи чина вашег, зато тпто вас љубим и поштујем, нреклињем вас: помишљајте за времена на онај најсвечанији час у свој в е чности, у који ћете имати да стапете ли-