Srpski sion

Бр. 48.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 851.

Гласови с опозиције: Не стоји! Где? Ђ. Ст. Бекић: Стоји ! Поштованн г. др. Полит рекао је г. 1887. у својој расирави о Јерархији и иароду у погледу крал>евског рескрипта, да је исти „рескрипт после 20 година у многим не само сеоским већ и варошким општинама повод раздору, онћинс по самоуправи пе уму самоуправљати". Истина, да је г. др. Полит у својој беседи од пре три дана очптовао, да се он клаља творцпма крал.. рескрипта, јер је исти у духу цркве, но осим због горње његове изреке не може ово сасвим тачно бити век за то, што дух цркве не урађа раздором! Логична последица недаћа наших у автономији и отуд стеченог искуства указала је се напокон у жељи, — која, како чусмо није нова, да се ово зло лечи и залечи отклањањем његових узрока т. ј. тиме, да се сви односи у области наше народно-црквене автономије носредством једног основног закона среде на тај начин, да се права и дужности и ио овима омеђашени делокрузи сваког Фактора наше нар. цркв автономије сведу у природни и закони колосек њихов. С тим смером као главним грађен је и саграђен и овај цредлог за народно-црквени устав, који је пред нама. Ко је тај предлог цроучио без предрасуда и без примисли мора признати, да је се он постарао за све потребне власти, органе и установе, да су основна начела, о којима сам напред говорио како у главноме тако и у цојединостима доследно спроведена по свима огранцима наше нар. цркв. автономнје, а испред свега, да јс њиме повучена правилна и праведна демаркацпја утицају јерархије и народа уцељи, да на темељу начела: „сваком своје" дођемо до мира, реда и слоге у сопственој кући, те да удруженом снагом потиснемо на пољу автономном сваки странутицај, и иостанемо што пре господари у својој цркви и школи, ковачи своје среће, што данас нисмо, а не можемо ни да будемо. (Живо одобравање.) Славни саборе ! Овом предлогу за нар. цркв. устав прпговорено је овде у сабору понајвише због питања о председништву у срп. прав. црквеним општинама, даље због избора пароха и постављања системизованих номоћника, и иоврх свега због избора свештеничких посланика за овај наш нар. цркв сабор. Пошто су ова питања од ове стране по предговорницима, а наиме по велецењеној г. г. Д. Станковићу и Т. Недељковићу с начелне

стране сасма подробно расветљена, хоћу да се обазрем на некоје приговоре и очитовања од стране беседника једне и друге оиозиције. Почећу с автономном левицом, Ја сам г г. од те стране сматрао за идеалиете, који са одушевљењем и самопрегорем хоће да војују за своје идеје и на овима засноване идеале, не обзирући се при томе на њима толи мрски опортунизам. Госп. посл др. Михајловић мејеотоме својим беседама прилично разуверио. Говорећи на посе о избору свештеника рекао је, да је дух овог устава у томе назадан, јер по његовом духу, кад народ свештеника гглаћа, треба и да га бира, јер њему служи. Заиста је врло нлеменит и узвишен тај дух, који у српском народном свештенику, у слузи олтара божјег, у потомку оних, који су с крстом часним у десници руци предњачили тамо, где се на муци казивали јунаци — види и бира илаћену слугу. . . . ! (Порицање с левице: десница одобрава.) Наочиглед тако идеалног схваћања положаја и задатка свештеникова у цркви и народу, ја се не чудим, да је г. посл. Михајловић могао доћи и на ту мисао, да у иама види автономне револуцијонарне вукове, дочим у себи и својем колу види автономне конзервативне јагањце, којима ми на извору кар. цркв. автономије воду мутимо. Само томе јагњећем раеположењу према уставу треба у заслугу ставити, што је г. посл. Михајловић у почетку беседе своје изјавио, да у уставу има „и добрих и лоших ствари," а да при крају говора му очитује, да је устав „скроз и скроз реакцијонаран", и што је даље иронашао, да се по уетаву хоће „већина свештенства" да иретвори у автономне Ахасвере. Нрема тако идеалном познавању устава престаје сваки разговор. (Одобравање.) Нрелазим нашем автономном центруму и ношт. г. дру Политу, као његовом иредставнику. Пошт. г. др. Полит дошао је у својој беседи с Дантеом до иред врата ове саборнице и мало те не остави ту еав над, мало те не оста и сам ту. Но у нотоњи час пређе г. др Полит ииак праг саборнице, дође да. нас беседом својом пуном еете и туге уверн, да и на а.втономном нољу осећа умор, да му је ово може бити иотоњи улаз у сабор. Тим својпм автономним 8с1пVапепева 11 -ом, као да јепошт. г. др. Полит хтео да остане у свију у лепој успомени, — али