Srpski sion

Стр. 82.

„СРПСКМ ОИОН.' 1

Б р. б.

вити козмополитизам, црна и црвена реакција: затуцано назадњаштво и пихидистичкокомунистичка анархија, то су злогуке последице угушеног нагона за удруживаљем. На протпв пак стоји нагон тај у узрочној вези са свим тим, што јелепо,добро и племенито, што човеку даје праву вредност, што га чини правим и истинитим божјим подобијем. За то морамо већ овде очитовати, да су сви на странпутици, који у нагопу за удруживањем виде само неки дух отуђивања или противности, па чак и непријатељства спроћу других човештву корисних предузећа и устаиова. Који тако суде и говоре, па ирема томе и делају, ти или нису схватили суштину тог нагона, или чине тако из својих рачуна. У њиховој власти изопачио би се нагон за удруживањем у брзо у средство за узбијање свих племенитих нодвига међу људима. А то не сме бити. Истинити дух удруживања збира уједно све расположиве и дорасле снаге, како би што боље и сигурније постигао истакнути, јасно одређени, опште корисни смер, пошто нико смртан не може сам о себи у исто доба на све стране и за све успешпо делати, али за то он, прави дух удруживања, ипак нијенисродан а камоли истоветан са духом кастанским. Прави удружавајући дух једне човекољубиве задруге пријатељише са правим удружавајућим духом свију других општекорисних удружења, чега ради се узајмице помажу. Он је противан само једностраном, тесногрудом, саможивом, назадиом и превратном кастапском духу, који баш с тога свом снагом узбија и тамани, свуда и у свако доба. Треба схватити, уважити и утубити, да право удружење нема значаја обичне странке, Фракције, клике, котерије, касте, или буди какве назадне, или чак превратне завере, него је оно слободпа и мирољубива, свесна и савесна задруга озбиљних, разборитих, родољубивих и трезвених људи, у цељи остварења, заједничких и општекорисних смерова, било да се ови односе на материјална или на духовна добра, да су намењени унапређењу и утврђењу трговине, производње, земљорадње и т. д. или рели-

гије, морала, знаноети у опште, или појединих њених огранака посебице. Нагон за удруживањем и напредак културни помагали су се узајмице, расли су и усавршивали су се упоред у здравим приликама. Данас пагон тај цвати бујније но икад до сада, и то по свима огранцима културна живота сваке једре културне средине. Свест о свему томе је узрок, да се радујемо животу и раду за онште и своје добро у њему, јер смо уверени, да ће тај рад наш бити успентан, да дакле не радимо и не живимо узаман. Та свест је основ нашему надању и уздању за будућност, јер знамо да под њеним стегом морамо нобедити у свакој доброј ствари. Као сваки узрок оличен је и нагон за удруживањем у својим последицама, својим плодовима. По њима га опажамо, упознајемо, оцењујемо и учимо уважавати. У те плодове, мимо већ иоменуте убрајамо и све мушке и женске задруге, сва удружења за старање о убогима и невољнима, о удовицама и сирочадима, о деци сиромаха, преступника и злочинаца, о апсеницима и злочинцима самима и т. д. Овамо долазе и знанствене задруге различита смера, удружења земљерадника, занатлија, трговаца и привредника, задруге лекара, одветника, проФесора, учитеља и — свештеника. И кад је то све тако, и кад то све у редовним приликама друкчије није и не може па и ие сме бити, зар онда није веома чудновато, да има мислених људи, па тек свесних пријатеља Српства и православља, који су на очиглед тим непобитним чињеницама у питању о иачелном значају и начелној вредности нагона за удруживањем слепи, који те историјским културним развојем освештане чињенице не виде и не чују гласа њихова, јер не ће ништа ни да виде ни да чују, јер хоће да уз здраве очи и уши буду и слепи и глухи? А када не изгубимо из вида ни ту опште познату, али не ошпте признату а на делу јоште ни близо не уважену истину: да је и глава наше свете матере цркве, сам Христос Спаситељ, зарад њеног бољег утврђења и проширења, зарад темељнијег тумачења, иа и успентније одбране учења својега осиовао задругу дванаесторице апо-