Srpski sion

Стр. 86.

,СРПСКИ СИОН."

Б р. 6.

па баш на Језику н но пнсму привилегиЈа наших, онда је оно не огДо, него 81а^и8. А кад се у црквеном праву, било у § 55. или у § 56. (којега се др. Б. држао, ради „основног устројства цркве") чланови нркве деле у два главна р е д а, онда из тога нема нрава нико, па ни др. Бучетић, који је иначе то право себи уобразио, изводити, да таква подела потире свештенство, као сталеж у цркви, као сталеж на сваком месту, где се о цркви ради, а свештенство као претставништво јерархичко у тој радњи учествује. — То је заблуда, ако није — рачун и шпекулација партајска. Свештенство јеуцркви сталеж; и где год у име цркве ради— ради као сталеж, те као такав мора бити и з а с т у п љ е н. То је правилан нојам и назор. Ту правилност признао је др. Полит, кад је ја-

сно и отворено рекао: „ ј а заиста држим, да је свештенство у овом сабору као сталеж или ред представљено, ј е р и н а ч е н е б и и м а л о с м и с л а, д а и з б о р н и р е д п р о н и с уј е, д а с е м орају бирати баш 25 свештеника, и ја држим, да тих 25 свештеника нретс т ављ ај у з аист а сталеж". Али, шта се то тиче дра Вучетића, што др. Полит каже; то нити алтерира клупску дисциплину нити партајски интерес, а камо ли њега, Илију Вучетића! — Јер он дубље гледа од дра Полита, јер он види у црквеном праву и оно, што сам аутор његов не види. А шта се њега тиче напослетку и само црквено право, кад опо говори о „особитом призвању" свештеничког реда. Њега се тиче да је то „ред" а ■ и

не „ред", сталеж; Јер „његовоммишљењу" треоа а не сталеж. Рипсћпп! —

(Наставиће се.)

ТРЕБА ЛИ НАМ БОГ0ШВСНО СЈЕМЕНИШТЕ?

(Свршетак.)

5. Потреба реда и дисциплине. Ред ј *е услов напретка, дисциплина је мати усијеха. У животу сваког човјека мора бити реда, ако ће да буде честитости. А ред ниче из дисцинлине, која, стварајући уредност, доводи сву радиност човјекову у складну хармонију. А ако и једном човјеку свега тога треба, требаће особито свештенику. Он ваља да се научи чииити све у своје вријеме, у њега треба да се створи нотреба, да чини све онако као што ваља да се чини, њему треба да није тешко своју ћуд, жеље своје, па и мисли своје покоравати вишим обзирима, светијим захтјевима. Над њим не смије ништа загоснодарити, ништа њиме овладати, ако није складно са сврхом његове службе. А да човјек постане такав, ваља за рана да се вјежба у томе. Но хајде, иек дође ко год хоће, па нека дисциплинише наше ђаке наше богословске школе. Боже сачувај, нијесу они ваљда најлошија индивидуа. Има ту мека-

них срдаца, има красних душа, има материјала дивног. И ипак морао би анђео с неба бити, који би могао, пуштајући нашег ћака у службу цркви, казати јој: ево сам ти довео човјека, који је научио владати не само над својим страстима, већ и цијелог себе затајити, кад то буду од њега захтјевали интереси твоје службе, јер сав он и није ништа друго већ пробуђени интерес за дјело своје. Белим, аиђео би то морао бити, сила небеска. Човјек ни један неће никад то смјети рећи, док год наши ћаци буду живили у досадањим и данашњим ириликама. Човјек може желити, може настојати, може сву своју снагу уложити у посао свој, али никад неће до потпуног успјеха доћи, док год ствари овако стоје, као што данас стоје. Тн ћеш звати свога питомца, да се тачио одзива дужностима својим, сам ћеш му предњачити, и он ће поћи за тобом, Ј*ер му говори свијест п,егова, да тако треба. Али ето невоље. Је-