Srpski sion

Б р . 19.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 295.

Ради чланака у једном делу наше журналнстике, —- које су имали разлога прештампавати католички листови, — молада се неки православни Срби у бригу дали, а без сумње радост „уније" беше — велика! Поводом свега тогаимамо са своје стране изјавити ово : Од како је из Бапоштра отишао иарох НикиФор Поповић, изабран на другу парохију. — Баноштар нема свога правога пароха, него је имао или администратора, или је бивао адФилован другим најближим парохијама. Узрок пак томе био је, а и данас је: што Баноштар не може, ни уз нриномоћ јерархијског Фонда, коју је уживао, да добије пароха, ради оскудице парохијског стана и друге дотације, а јер консисторија не може, према данашљим автономнпм уредбама, ниједног свршеног богослова а камо ли свештеника „силом своје власти" нагонити на парохију, која му се неће. Појм .Ђиво је, да су тамошњи православни Срби били незадовољни таквим својим стањем. Хтели би нароха, средства им не дозвољавају, да га имају; а организација наша општа такођер ту жељу није могла да задовољи. Па можда је у томе незадовољству, боље рећи у љутини на своје стање, пала од кога год и која срдита непромшнљена реч, као излив моментане љутине. Но то је већ било довољно некаквом „агенту за унију" у Черевићу, католику, да докаже иресветлом г. бискупу крижевачком своју ,.1)пд'и 1 ттеге« којнп ргаИ гаетој I паргес!ак пшје", те је, бржи од памети, саопштио му радост велику о намери баноштарских православних Срба, да пређу на унију. Кад је „агенту" стигао одговор г. 8ле§'е(И-а, он га је сигурно уз велику помпу радосног и „за унију брижиог" срца, про-

носио и показивао по Баноштру. Иредседник пак српске православне општине узео је препис тога писма, и одмах га подастрво Његовој Светости преузв. г. патријарху Георгију уз пријаву, шта се од стране „уније" ради у Баиоштру и против баноштарских православних Срба. Н>егова Светост изаслала је одмах протопресвитера карловачког преч. г. Чобанића и архимандрита беочинског високопреч. г. Телечког у Баноштар, да се „на лицу места" о свему увере и расположење тамошњих православних Срба испитају. Изасланство је установило: 1. да ни један иравославни Србин у Ваноштру није изјавио, да „ге/гргесг па ипгји." 2. да ниједан нити мисли нити &е иомислити на такву бруку. 3. да се иравославни Срби баноштарски гнушавају над аерфидним и недостојним иостуицима, који се чинише у ствари уније на њихов рачун и иротив њих. 4. да су у својој вери иравослссвној неиоколебиви, цркви иравославној најјаче одани, и да су сиремни иротив сваког иокушаја, који би им вређао иијетет и љубав ирема светињама ирадедовске вере и цркве иравославне, сваки иа и најјачи отиор дати. Извештај комисије би прочитан у првој седннци консисторијској 20. априла о. г., те је узет на знање, а у погледу баноштарске парохије учињено је најсходније расположење, какво се према околностима, и особито, према извесној нруженој прилици учинити могло, а које би се учинило и без сваког иначе обзира на наивне покушаје „уније", да се ире учинити могло. Из овога нека изволе све заинтересоване странке извући за себе закључке, па ће бити на чисто, да је бојазан са православне стране, на хкнхову радост, а радост „уније", на њезину жалост и срамоту, била просто ствар — априла