Srpski sion

Б Р. 16.

„СРПСШ СИОН. л

С ТР. 243.

немају, да Епископату нашем подваљују имитадију „мађарског КЈмрикалпог високог племства." А да је народни збор гласом својим поткрепиб глас свога Епископата, подигнут са поттупо легалног шерена, и да се са претставкама Епископата свога изјавио солидарпим, то може коме год бити неправо, на и немило, али нашем Епископату може бити само на част. Не треба се љутити на Епископат, него ваља уочгити и схватити једну значајну и поучну чињеницу, да је у општој опасности Епископат с народом, и народ с Епископатом једне мисли, једне душе; и да српски православни народ, и крај 25-годишњег раздора и несиоразума унутарњег, није још сазрео за пљен. Не треба за то ни претити премештајем натријарашког седишта у Будим-Пешту. Таква претња, с' једне стране, само иде у прилог уверењу, како су извесни кругови расположени према српском православном народу у земљама угарске круне, а с' друге стране, како је мало државничког резона и обзира у таквим претњама. Или се мисли, да се једним актом може декретирати тај премештај, без питања и пристанка свију фактора у томе питању надлежних? Па онда, зар се заиста тиме мисли што постићи? 0 како се слабо познаје српски и православни народ! Но о томе по томе. А народ је за сада рекао прву своју реч; рекао ју је на збору своме, који је бројно велик, а по току своме достојанствен, а по миру и реду, који је у њему владао, и јединствен био. Народ је рекао, да се придружује гласу свога Епископата против наумљених рефорама. И то је есенција одлука зборских. Требао је још рећи и Оаборскога Одбора, јер овај је у својим представкама узео у одбрану

загрожен део автономног народно-црквеног нам права. И заборав је — људска мана. Но, ипак нас је збор задовољио доста. И ми сад стојимо задовољни пред величанственом појавом, у којој се, хиљадама скупљени, српскиправославни народ декларирао према својој народноцрквеној старешини, према својој црквеној поглавици, св. патријарху Георгију, са пуном љубави, пијететом и страхоноштовањем. Отојимо и пред волеважном и озбиљном чињеницом, да је наш народ и на своме збору, а у разним изјавама, доказао, да љуби и штује своју веру и цркву, да му је верска и црквена свест будна, свест народносна бујна, а осећај морални здрав и јак. Стојимо и пред уверењем, да ће будна свест и јаки верски осећај народа нашег одржати српски православни народ и онда, ако би, по несрећи, реформе постале и законима. До сад несломијени, не сламамо се. Стојимо пред уверењем, да смо способни и вољни сложити се и споразумети се и у другим питањима, која су за нас животна, а у којима нам досадањи неспоразум таком истом опасношћу прети, као и црквене реформе, које су само сигнал за оне, које имају наступити. Ту дивну хармонију наших осећаја, ту снагу утешног уверења, не ћемо ничим да реметимо ни слабимо. Ови људи мудри и добри не могу бити. Оавршено ништа није на земљи међу људима. Опростимо свакоме, ко је ма чиме ногрешио. Опростимо у име народа, који погрешио није; у име оиасности, пред којом смо. И рецимо сви на данашњи дан светлог васкрса Христовог: Да живи Његова Оветост, патријарх српски Георгије! Да живи српски православни Епископат! Да живи народ српски!

ПРОПОВЕД НА УСКРС

трашни су дани били страсне недел>е. Орце стрепи, душа дрхће. Крваве капље капале су са чела Господња у врту Гетсиманском. „Оче, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова", застреии срце у Господа од наступајућег

страшног тренутка, „ал ! не, не моја, твоја воља нек буде". Безумници са копљима и ножевима дођоше да ухвате Бога. Вар мишљаху немоћни „шки* НЕ Л10Г8 СИ(-Л10ЛИТИ Отцл /ИОЈГО Н постакитх Л1И вацје нсжми дканлдссАТЕ л«геона ангели>вх"